Odabrani: Kristali smrti

𝐃𝐞𝐯𝐨𝐣𝐤𝐚 𝐮 𝐢𝐬̌𝐚𝐫𝐚𝐧𝐢𝐦 𝐟𝐚𝐫𝐦𝐞𝐫𝐢𝐜𝐚𝐦𝐚 𝐢 𝐧𝐣𝐞𝐧 𝐝𝐫𝐮𝐠

Kada sklopiš oči,
gde te san odvede?

*****

Nalazila sam se ispred bogato ukrašene kapije koja je vodila ka oronuloj kući. Pored mene je stajala devojka u ogrtaču i sa kapuljačom na glavi. Njene sive oči su se u potpunosti uklapale sa tmurnim vremenom oko nje. Negde u daljini je zagrmelo i to je prepalo devojku pored mene. Trgla se i duboko uzdahnula. Pogledom je još jednom prešla preko kapije ispred koje se nalazila i otvorila je. Krenula je sporim, ali naizgled sigurnim korakom prema oljuštenim vratima koja su se, kako je izgledalo, jedva držala na šarkama. Osećala sam devojčinu nesigurnost i njen strah. Kada je stigla do vrata, gurnula ih je i ona su se uz jezivu škripu otvorila. Provirila je unutra i polako ušla. Brzo se osvrnula oko sebe i očekivala sam da će zatvoriti vrata, ali ipak nije. Krenula je prema glavnoj i jedinoj prostoriji ove trošne kuće. Unutra, sedeći na stolici, dočekala ju je starica sparušenog lica i sede kose.

"Rekla sam ti da će ti kad-tad trebati moja pomoć", obratila se devojci koja je od njenog glasa pretrnula.

"Bili ste u pravu. Volela bih da odmah pređemo na moj problem", spustila je kapuljaču i pustila u potpunosti crnu kosu. "Ne mogu da pronađem kristal. I sami znate da je on jedino rešenje mog problema. Morate mi pomoći da ga pronađem."

"Mogu ti pomoći. Ali to ima svoju cenu", starica joj je odgovorila sa neutralnim izrazom lica.

Devojka je nervozno klimnula i prišla joj.

San se raspršio.

*****

Strčala sam niz stepenice i ušla u kuhinju. Dok sam pravila sebi doručak, uprkos buci koju sam pravila, čula sam glasove iz dnevne sobe. Mama je plakala i vikala na nekoga ko je ćutao kao zaliven. Lagano sam se došunjala i videla mamu kako drži polomljenu kristalnu vazu u rukama i Petera kako stoji pokajnički ispred nje. Odmah sam znala da se Peter neće lako izvući i bilo mi ga je pomalo žao. Digađalo se da moja braća polome neki skupoceni komad posuđa i nikada se nisu izvlačili lako. Piter me je uočio i poslao mi preklinjući pogled. Da mama ne bi i mene optužila u naletu besa, povukla sam se nazad u kuhinju kao poslednja kukavica. Nakon brzinskog doručka, uzela sam ključeve od mog automobila i izašla iz kuće.

Bilo je jedno toplo septembarsko jutro i ptičice su crvkutale na granama drveća. Setno sam prošla pored drveta na kojem je visila ljuljaka i dodala u mentalne beleške da bih posle škole mogla da još malo obiđem kraj u kome živimo i da se bolje upoznam sa njim. Lagano sam odšetala do garaže i kada sam ušla u kola, pustila sam poruku Piteru i pitala ga da li treba da ga čekam. Uključila sam radio i počela da čitam knjigu koju mi je Marina poklonila za odlazak. Utonula sam u magični svet knjige i nisam ni primetila koliko vremena je prošlo.

Čitanje je uvek bilo moj beg od svih problama i obaveza u stvarnosti. Još kao mala imala sam običaj da noću kada svi spavaju držim malu baterijsku lampu u ruci i pod pokrivačem čitam.

Kada nakon petnaest minuta još uvek nije bilo odgovora od Pitera, a početak škole je bio ozbiljno blizu, napisala sam mu još jednu poruku u kojoj sam mu zapretila da ću ga ostaviti kod kuće ako se ne pojavi u roku od minut ili još bolje u roku od odmah. Ništa. Još pet minuta je prošlo i odgovora nije bilo. Upalila sam auto i otkucala mu da sam krenula bez njega. Tek što sam izašla iz garaže, kad eto ti njega kako dotrčava sa sveskom koju pokušava da ugura u ranac u ruci. Prevrnula sam očima i uzdahnula dok se smeštao na suvozačko sedište.