Odabrani: Kristali smrti

𝐊𝐨 𝐣𝐞 𝐨𝐧?

Sa visine sam posmatrala razrušen grad. Gomila kuća u plamenu, kuća sravnjenih sa zemljom. Pretpostavljam da je bilo veče, pošto je nebo na zapadu bilo gotovo krvavo crveno. Polako se spuštam na krov razrušene banke i u trenutnku kada moja stopala dotaknu zemlju, na dlanovima mi buknu dve male vatre.

"Vratila si se, draga", momak za koga sam bila gotovo sto posto sigurna da je Nikolas mi se obratio i zanosno se osmehnuo. Blago sam se osmehnula i nervozno pogledala ka čudovištu koje se nalazilo ispred nas.

"Spreman?", upitala sam ga tiho i bojažljivo, a on mi je uputio ohrabrujući pogled i klimnuo glavom. Pogledala sam ga u oči i zadržala pogled na njima. Izgledale su potpuno isto i kao i uvek osećala sam sigurnost dok sam gledala u njih. Ali ipak, nešto je bilo čudno na njemu, a ja nikako nisam mogla da shvatim šta. Odmahnula sam glavom u pokušaju da odagnam tu misao i da se skoncentrišem na magiju. Kada sam se konačno opustila, zatvorila sam oči i, samo meni poznatim pokretima, napravila sam ogromnu vatrenu kuglu. Dok je Nikolas pravio vazdušnu struju koja će moju kuglu usmeriti tačno ka glavi čudovišta, ja sam zamišljala kako kugla raste i izvodila drevnu magiju. Ispred naših očiju kugla je rasla i menjala se. Od male varnice, sada se pred nama nalazila džinovska kugla koja je mogla sasvim sigurno da sravni sa zemljom ceo Bridžvil. Bacila sam pogled ka Niku i on je klimnuo glavom. Čudovište, za koje sam nekako znala daje džin, je urliknulo ka nama i pesnicom spljeskalo obližnju kuću. Skoncentrisala sam se na vatrenu kuglu, obuzdavši poriv da nastavim da gledam u Nikolasa sve dok ne shvatim šta je to drugačije na njemu. Uz veliki napor sam je pomerila malo ka Niku i vazdušne struje su je preuzele. Pre nego što je udarila u glavu džina, morala sam još jednom da se oduševim njenom lepotom. Prvi put nakon mnogo vremena sam osetila da u potpunosti vladam vatrom. Čudovište se uz glasan urlik raspršilo i pred nama je ostao samo depresivni prizor razorenog grda. Odjednom, svaladala me je krivica. Toliko ljudskih života bilo je ugroženo zbog mene. Toliko kuća je uništeno zbog mene. Sa suzama u očima pogledala sam u mladića pored sebe. Dok osećam da me dobro poznata energija preplavljujem, tiho mu šapućem.

"Žao mi je."

Spuštam pogled i vidim da mi šake nekontrolisano svetle. U trenutku kada me vatra potpuno preuzima još jednom pogledam u Nika i shvatima zašto mi je bio čudan sve ovo vreme. Ispred mene se nije nalazio Nik. Ispred mene se nalazio Nikolas kao starac. Vrisak mi ispunjava pluća i ja zauvek gubim kontrolu.

*******

Otvaram oči i iznad svoje glave vidim vatrenu kuglu. Prvo što mi pada na pamet je pitanje: otkud se ovo stvorilo? Još uvek nesvesno krećem da je uklonim, ali brzo povlačim ruku. Mozak mi se ispunjava pitanjima. Šta ako sam zaista izgubila kontrolu? Vrtim to pitanje po glavi i razmišljam o činjenicama. Buljim u kuglu iznad mene i gledam male plamenove kako se prepliću. Konačno, prelazim šakom preko lica i duboko udahnuvši uklanjam kuglu. Eto ga. Obavljeno. Nije se dogodilo ništa strašno. Ispustim vazduh iz pluća i lagano ustajem iz kreveta zaključivši da od daljeg spavanja nema ničega. Pokušavam da shvatim gde se moj digitalni sat denuo sa noćnog stočića i tek nakon dobrih dva minuta traženja shvatam da sam u Sereninoj i Sarinoj gostinjskoj sobi. Mašem glavom na svoju glupost i uz uzdah izlazim iz sobe. Na putu do dnevne sobe nalećem na Saru koja izgleda zabrinjavajuće veselo.

"Kako si spavala?", upita me previše entuzijastično, a ja blago začkiljim. "Ovde se uvek najlepše sanja", veselo kaže i osmehnuvši se produži dalje, a ja još malo više začkiljim. Zbunjuje me njeno ponašanje. Razmišljala bih još o tome, ali, hej, moram prvo da popijem kafu. Ne možete da me krivite.

"Kako si spavala, sestrice? Ja se nikad u život nisam ovako naspavao", Piter dobacuje sa poda dnevne sobe. Samo sam prevrnula očima na njegovo pitanje i produžila u kuhinju.