Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
,,Isabelle kunem ti se" otvorio je vrata sobe u kojoj sam se nalazila. Pansy je verovatno bila negde druge, sa nekim drugim momkom. Stojala sam naslonjena na prozor dopuštajući da hladan vetar udara o moj go stomak kako bih se smirila. Suze su mi kvasile lice gledajući u pun mesec. ,,Šta želiš?" promrsila sam pokušavajući da smirim glas koji je vibrirao pod uticajem srca.
,,Lezi da spavaš." Naslonio se na zid gledajući u moja leđa. Nisam odgovorila, nisam imala šta. Nije mogao tek tako da se pojavi i da mi naredi da legnem. Nije imao prava. Trebao mi je prijatelj. Trebao mi je Harry.
,,Isabelle" ponovio je smireno pokušavajući svaki atom snage da upotrebi kako bi se smirio. Nisam marila. Bilo me je briga, neka me ubije. Umrla bih na njegovim rukama, vratila bih se Valeriu. Sve moje muke iščezle bi jednim potezom.
Njegova ruka došla je u dodir sa mojom snažno me privlačeći ka njemu. Bio je besan. Teško je disao. ,,Jebeno sam ti rekao da legneš." prolazio je drugom rukom kroz svoju platinum kosu koja se odsijavala na mesečini. ,,Nije me briga." podigao je obrvu na moje reči. Njegove usne su se razvile u osmeh gledajući snuždenu devojku ispred sebe.
Povukao me je jako ka krevetu, bacajući moje umorno telo na njega. ,,Rekao sam ti da ćeš spavati i to ćeš učiniti." zagrizla sam usnicu pokušavajući da ne zajecam. Njegovo prstenje zarivalo se u moje slabašne ruke praveći pečate. Nije ga bilo briga, kao i uvek.
,,Ne spava mi se" otpustio je stisak legajući do mene. Nisam se usudila da ga pogledam. Znala sam da gleda u mene i prati svaki moj korak pomno, čekajući šta ću dalje uraditi. Debela, stara knjiga koja je stojala do kreveta mamila je moje oči. Volela sam da čitam. Čitala bih u duboko u noć bez obzira koliko mi je dan težak. Bio je to beg od stvarnosti. Beg od svih problema i sećanja koje sam imala, koje sam izgubila.
,,Rekao sam ti da spavaš" izvukao je knjigu koju sam držala u ruci. Posmatrao me je skupljenih očiju vidno uznemiren zbog mog ponašanja. ,,Ne spava mi se" odbrusila sam tiše nameštajući hladnu stranu jastuka na gore. ,,Znaš šta?" cinično je dodao ,,Jebeno me nije briga. Rekao sam ti da ćeš da spavaš i to ćeš učiniti" zatvorila sam oči nemajući snage da se raspravljam sa njim više.
Bila sam ljuta, na njega, na sebe. Kako sam se uopšte uvalila u ovo. Kako sam uopšte uspela da budem bliska sa Dracom koji je bio nemoguć. Znala sam dobro da neću izaći iz ovog kreveta do jutra, da prati svaki moj korak i da nema šanse da uspem da se izvučem iz njegovih namera.
,,Seti se Valeria draga" krupan čovek stojao je u beloj prostoriji pored mene. Njegove oči bile su crne, poput smrti. ,,Ostaćeš bez ikoga. Valerio je tek početak" silueta visokog muškarca bila mi je zamagljena, ali sam dobro znala ko je on.
Marcus Loover, jedan od zatočenika Askabana. Bio je jedan od prvih koji je nestao odande. Bio je onaj koga su se svi plašili. Bio je mit, legenda u istini. Bio je sve ono što nikome ne bi poželeo. Ni najgorem neprijatelju. A moj neprijatelj, moj neprijatelj borio se sa tim čudovištem u sebi. Borio se glavom i bradom sa sopstvenim likom.
,,Zašto me više ne ostaviš na miru? Šta želiš?" bila sam sklupčana na podu lijući krvave suze. Smejao se psihopatski poput stare veštice iz priča. ,,Umrećeš iznutra, a onda spolja. Isto kao i ona" zagrizla sam usnu prisećajući se njegovih reči iznova i iznova. ,,Umrećeš iznutra" iznutra sam bila napola mrtva, jedino što me je činilo živim bilo je srce. Da njega nije bilo verovatno bih nestala kao komad šećera na kiši.
,,Bilo je to pre stotinak godina" čula sam kako njegov dubok glas govori. ,,Zakunuli smo se da ćemo vas uništiti. Jednog po jednog. Ti si ta koja me deli od pobede. Ti si ta za koju su se svi žrtvovali. Ti si ta koja je jedina vera porodici. Ti ćeš umreti najbezbolnijom smrću"
DRACO P.O.W.
Vrisak koji se prelomio u maloj sobi u kojoj sam spavao naterao me je da se probudim. Ponovo je ležala paralizovano pokušavajući da otvori oči. Buncala je u snovima. Znoj joj je klizio sa mokrog čela dok joj je telo drhtalo. ,,Isabelle" polako sam joj lupkao obraze moleći Boga da se što pre probudi. Nije se odazivala. Suze su kvasile moje ruke dok sam pokušavao nešto da učinim.
Povukao sam je ka sebi čvrsto je grleći. Šapućući joj na uvo tople reči koje bi je smirile. Nakon par sekundi njene krupne oči su se otvorile. Gledala je izbezumljeno po sobi pokušavajući da shvati šta je realnost. Izvukla se iz stiska dok se drhtavim nogama šetala po skučenoj sobi.
,,On se vraća" progutala je knedlu gledajući u svaki ćošak sobe. ,,Ko?" upitao sam zbunjeno. ,,Nije sam. Ubiće nas sve." još jedan vrisak prelomio se prostorijom. Skočio sam ka njoj povlačeći je u snažan zagrljaj.
Ovo je bilo ozbiljnije nego što sam mislio. Njeno psihičko stanje bivalo je svakim danom sve gore.
,,To je samo san Is. Obećavam ti. Neće se vratiti, obećavam" usne sam smestio na njeno čelo dajući joj utehu.
ISABELLE P.O.W.
,,Ne razumeš." spustila sam se na hladan beton dopuštajući mojim golim nogama da se stabilizuju. ,,Ništa ne razumeš" odmahivala sam glavom gledajući zbunjenog dečka koji je stajao pored mene. ,,Ubiće me kao što je i njega" slane suze spuštale su se mojim natečenim obrazima prisećajući se njega, prisećajući se kako ubija Valeria.
Bila je to noć pre nego što sam krenula u Hogwarts. Noć kada je podelio sa mnom njegovo sećanje. Kada je ušao u moj um prvi put, terajući me da se prisećam kako Valeriovo telo pada na tlo dok crna oštrica probada njegovo srce. Kako ga baca u reku dok se smeje. Uradio je to. Ubio je njega. Ja sam sledeća.
,,To je samo san" odmahnula sam glavom. Nije to bio san, znala sam dobro šta je to bilo. Nije ovo bio prvi put kada mi se obratio preko snova. Znala sam to dobro, ali mi nije bilo pomoći.
,,Draco ostavi me samu." prošla sam rukom kroz slepljenu kosu koja mi je padala preko lica. ,,Nema šanse, ne u ovakvom stanju." podigao me je sa poda smeštajući u topao krevet u kome smo noćas spavali. ,,Molim te" zacvilela sam poput ranjenog psa. Trebala mi je samoća, trebao mi je neko ko je znao za ovo, kome ne bih morala da objašnjavam sve ponovo.
,,Zbog tvojih noćnih mora sam s tobom ovde Is. Neću te ostaviti. Ne moraš da mi ih ispričaš, ali neću dozvoliti da ostaneš sama." pramen guste kose stavio mi je iza uveta smešući mi se. ,,U ovome smo zajedno, okej?" zatvorila sam oči dopuštajući mu da uradi šta želi. Nisam mogla više...
