Plavo

40.

  Polako smo silazili niz stepenice autobusa. Marko je išao ispred mene.
  Krenuo je u pravcu njegove kuće. Nije ništa rekao.
  Imala sam osećaj kao da me srce...boli. Gledajući u njegova leđa suze su opet počele da mi se nakupljaju u očima. Bolelo je gledajući ga kako odlazi.
  Nisam želela da opet nestane te sam skupila hrabrosti i konačno progovorila.
  ,,Marko...", zastala sam progutavši knedlu u grlu. Glas mi je bio hrapav od plakanja i jecanja.
  ,,Vidimo se sutra.", rekla sam trudeći se da zvučim što raspoloženije moguće, iako mi to nije išlo.
  Zaustavio se.
  Stajao je tako nekoliko sekundi, a onda je i on progovorio.
  ,,Vidimo se.", rekao je ne okrećući se, a zatim nastavio.
  Gledala sam u njegovu figuru kako odlazi sve dok mi se nije potpuno izgubio iz vida.
  ,,Vidimo se", te dve reči bile su dovoljne da me ubede da će doći sutra. Znala sam da ću ga opet videti.
  Sada kada smo se razišli sve je izgledalo tako nerealno, kao da se ništa od ovoga ustvari nije desilo.
  I ja sam krenula kući.
  Izgledalo je kao da je sve bio samo san.
  Podigla sam ruku i stavila je preko svojih usana nežno ih dodirnuvši.
  Marko i ja smo se ljubili.
  Iz nekog razloga suze su mi krenule, ali sam ih brzo obrisala.
  Rekao mi je da ga izbavim iz njegovog košmara. U tom momentu mislila sam da će biti dovoljno da samo pustim da me poljubi. Stvarno sam mislila da sam mu pomogla, ali...
  Kako da mu stvarno pomognem?
  Njegova mama je pokušala da se ubije.
  Suze su počele da mi brže klize niz obraze i nisam ih više brisala rukom već sam samo šćućurila glavu u šal i pustila da ga suze pokvase.
  Kako ja mogu da mu pomognem? Šta ja tu mogu da uradim?
  Osećam se bespomoćno. Bezvredno.
  Imam osećaj kao da sam mu beskorisna.
  Ja ne mogu da mu pomognem.
  Čak mu je možda i bolje bez mene. Umesto da ćutim na neugodan način izvukla sam iz njega njegovu tajnu koju nisam trebala da saznam. Ako sam se ja osećala odvratno, ko zna kako se tek on osećao. U trenutku imala sam osećaj da će mi se srce slomiti, ali kako je bilo njemu?
  Njemu je možda srce već slomljeno.
  Sada nekako i ima smisla to što ne ide u školu. Mislim da ni ja ne bih išla da sam na njegovom mestu.


  Opet sam se kao i svake večeri, našla u krevetu gledajući njegovu sliku koju sam imala na telefonu.
  Ceo dan nisam prestala da mislim o njemu.
Bol u njegoim očima nije prestao da me progoni. Urezao mi se u pamćenje najdublje što je mogao.
  Vrelina na usnama nije nestajala. Pekla je kao vatra, ali ledila moje srce.
  Iako sam bila sigurna da me nije slagao da ćemo se videti, bojala sam se. Kako sam mogla da budem sigurna da će Marko doći?
  Glava je počela da me boli i opet mi se neki čudan osećaj popeo u grlo. Okrenula sam se na stranu i umotala u ćebe pokušavajući da ne mislim o Marku.
  Odjednom, u mrtvoj tišini začula sam jedno kratko ding.
  Brzo sam dohvatila telefon i nekoliko puta kliknula ekran, a zatim ugledala poruku koja mi je stigla. Srce mi je poskočilo i osetila sam veliko olakšanje.
  ,,Laku noć", pisalo je u poruci. Nasmešila sam se.