everything we didn't know we wanted

49.

***

Andrej

Nekada nisam znao da li bi trebalo da budem ljut ili zahvalan jer je odlučila da vreme koje joj je ostalo provede sa nama. Doktori su joj dali nešto više od godinu dana kao maksimum, a ona je nekako uspela da izdrži duplo duže. Toliko sam želeo da jednom u životu dozvolim sebi da budem sebičan i kažem joj da ne ide jer je prerano, da priznam da je bilo naporno glumiti smirenost, da mi ništa ne govori jer nikada ranije nisam bio toliko odgovoran i da je ovo što sam sada samo iluzija onoga što su me naterali da budem, ali nisam mogao. Bila je jedina u ovoj porodici koja nije želela da se osloni na mene, i kada bih se toga setio ponovo ne bih znao da li da budem ljut ili zahvalan. Toliko sam želeo da joj kažem da se ne oprašta od mene, ali nisam mogao.

Pričala mi je dugo, ozbiljnim i istovremeno nekako blagim tonom, kako je samo ona umela, a ja polovinu nisam čuo jer sam buljio u nju pokušavajući da je zapamtim iz sve snage, ali što sam je duže gledao to mi se nekakva praznina, koju je nosila u pogledu, sve jasnije prikazivala i vremenom sam je nesvesno ugravirao u pamćenje. Obuzimao me je strah jer je pričala tako dugo, strah od napada kašlja koji bi je dodatno iscrpeo i u očima joj stvorio suze koje je sve vreme pokušavala da zadrži. Nije se desilo mnogo puta jer je, pretpostavio sam, naučila da prepozna osećaj koji bi joj služio kao upozorenje da će se to desiti, pa bi se odmah potom udaljila. Bio sam užasno iziritiran zbog toga. Jeste ona odlučila da ostane kući i sa porodicom provede ono što joj je ostalo od života, ali na kraju dana je ipak bila sama, pokušavajući da na svaki mogući način sakrije bol od nas. Videla je da nisam znao kako da se ponašam kada bih primetio da se muči, pa je zbog toga birala da ćuti, a ja sam mogao samo da se nadam da će se nekako oporaviti od svega što nije izgovorila.

Iz nekog razloga se izvinjavala, objašnjavajući mi kako tata ponekad može da bude malo nezgodan, ali nas svejedno voli, kako bi trebalo da malo popustim Mariji jer je od njega pokupila taj pomalo koristoljubiv temperament. Gledala je u mene kao da je očekivala da se razvedrim, a sve što sam uspeo da uradim za nju, svaki put nije bilo ništa više od jednog prokleto slabašnog osmeha. Nije mi promaklo njeno teško disanje i trud koji je morala da uloži kako bi izgovorila svaku narednu reč. Zagrlio sam je bez reči i nastavio da sedim tako, u tišini, sve dok me nije zamolila da odem u prodavnicu po prokleto čokoladno mleko.

"Imamo ga u frižideru, juče sam kupio." Ignorisao sam to koliko bi bila manja svaki naredni put kada bih je zagrlio. Polako me je potapšala po leđima, te sam je pustio iz zagrljaja.

"Onda idi u prodavnicu i kupi nešto što nemamo u frižideru", mehanički sam ustao sa kreveta i to zažalio, jer me je odmah obuzela nekakva hladnoća. Nisam mogao ni da zamislim kako je onda bilo njoj.

"Ne mogu."

"Molim te." Bila je tiha. "I zovi tatu."

"Dobro." Poljubio sam je u kosu i okrenuo joj leđa jer više nisam mogao da zadržim suze. "Vidimo se." To je izignorisala i samo spomenula da me voli, a ja sam joj rekao da sam i ja voleo nju.

Tatu sam nazvao odmah po izlasku iz kuće, još uvek proklinjući sebe jer nisam uspevao da zvučim normalno pred njom. Ona možda ne bi mogla da oprosti sebi da me je pustila da ostanem sa njom, ali ja nikada neću moći da oprostim sebi što sam je ostavio samu tada, što sam previše lako popustio. Tata, kog je dovezao Strahinja, je stigao malo pre hitne pomoći i utrčao unutra, a mene je ubedio da odem. Te večeri je Marija prespavala kod Une i Strahinje, a ja sam noć proveo u dnevnoj sobi kod kuće jer nisam imao hrabrosti da da se popnem na sprat. Cela kuća je bila jezivo tiha i prazna, kakva nije bila nikada ranije. Nama nisu dozvolili da je posetimo u bolnici jer smo deca, makar dok se ne stabilizuje, a ona je kroz nekoliko dana zaspala.