everything we didn't know we wanted

37.

Andrej

Trudio sam se da svoje pokrete svedem na minimum pokušavajući da je slučajno ne probudim dok sam ustajao. Iz sobe sam doneo jastuke i poređao ih oko nje, a jedan sam joj stavio ispod glave. Nisam želeo da se ukoči, bar ne ovako kao što sam se ja ukočio, a čak nisam mogao ni da se setim kako smo uopšte završili na podu pored ulaznih vrata. Skidao sam košulju ne baš pažljivo otkopčavajući dugmiće koji su me iritirali. Nekada jednostavno nisam mogao da imam strpljenja za ovakve stvari. Celo telo me je iz nekog razloga bolelo, ali to nije bilo čudno s obzirom na to da se nisam sećao dobrog dela događaja od prošle noći. Ovo je postalo previše često, a ja sam znao da to nisam smeo da dopustim jer sam imao na umu koliko mi je bio primamljiv taj osećaj ništavila i osećaj ukočenosti koji bi me obuzeo do te mere da bih se konačno opustio.

Pokušavao sam da ne razmišljam o cigaretama kada sam izvukao paklicu iz džepa pre nego što sam skinuo pantalone. Osećao sam da mi je potrebna i očajnički sam želeo da uzmem makar jednu, a nadao sam se da je paklica prazna. Želeo sam da ne zaboravim osećaj praznine koji mi je već bio bledeo iz sećanja. Nadao sam se da bih dimom mogao da izbacim sve ono što me je do sada preplavilo, ali nisam ni pipnuo cigarete od jutros. Bio mi je potreban dobar detoks. Upravo zato sam ušao u tuš kabinu i pustio vodu. Glasno sam izdahnuo kada se ledena voda obrušila na moja prsa, te sam nastavio da dišem neuravnoteženo. Moja fizička reakcija na hladnu vodu uvek je zavisila od raspoloženja. Ovog puta je bilo ovako jer sam se osećao kao da gorim. Bes koji me je obuzimao jer osećaj preplavljenosti nije prolazio izgledao je neizlečivo. U sledećem trenutku znao sam samo da su mi zglobovi na pesnici pocrveneli od jačine udarca u pločice.

Dok sam peškirom skupljao kapljice vode sa svoje kože razmišljao sam o danu koji je bio predamnom. Probudio sam se rano, ali još uvek nisam bio siguran šta bi trebalo da radim. Želeo sam da zamračim sobu i provedem ceo dan u krevetu, ali nije bilo vreme za to. Bio sam sav slomljen, a znao sam da me ležanje neće popraviti. Upravo zato sam otišao u kuhinju u želji da pospremim sve nakon što sam obukao nešto osnovno. Prezirao sam to svoje impulsivno ponašanje koje mi je sve više i više izgledalo kao jedan od parametara za uništavanje moje sopstvene svesti. U jednom trenutku sam jednostavno prestao i vratio se u hodnik, te sam seo na pod kraj Kristine koja je još spavala. Prokleto nisam imao pojma gde se nalazim.

"Kako se osećaš?", mrmljala je nešto dok se okretala na bok prema meni.

"Prilično dobro." Nisam mogao da znam da će se probuditi čim budem došao, a da sam znao, ostao bih van hodnika. Da sam znao, ne bih morao da odgovorim na to pitanje. "A ti?", osmotrila me je nakon što je protrljala oči i odmah se uspravila u sedeći položaj.

"Kako si ovo...", gledala je u sveže previjenu ranu od metka koji me je okrznuo tek juče. Trebalo je da obučem majicu. Danas je, naravno, bilo makar malo bolje. Odmahnuo sam rukom, a ona je jednostavno nastavila da me posmatra onako zbunjeno. Ali nije mi smetalo. Zabrinuto me je gledala direktno u oči dok je čekala neki odgovor, a ja sam odlučio da joj jednostavno uzvratim pogled i vidim koliko dugo će moći da izdrži. "Ne pokušavaj da od ovoga napraviš takmičenje u buljenju nego mi odgovori na pitanje." Nasmejavši se, ja sam bio taj koji je prvi skrenuo pogled. Dođavola... "Jesi li uzeo neki lek protiv bolova? Sigurno imaš gadan mamurluk..."

"Vidi se?", naravno da joj nisam odgovorio na pitanje. Naravno da bi joj bilo čudno to što bih radije osećao bol nego uzeo lekove, a ja ne bih mogao da pronađem prave reči koje bi to mogle da objasne i sve bi izgledalo čudno.

"Ne."

"Na osnovu čega si onda..."

"Nisi bio baš svoj sinoć." Samo sam klimnuo glavom znajući da su njena pitanja ostala da vise u vazduhu bez svog odgovora.