Šarmantno Posesivna 🔚✔️

25 poglavlje

Lav i ja smo se vozili u njegovom džipu prema novom restoranu koji je otvoren pre mesec dana. Hrana im je top. Jedan od omiljenih specijaliteta mi je: jagnjeći kotleti od šargarepa koji se tope u ustima, neki vafl koji me baca u čokoladnu ekstazu. Pevušila sam pesmu koju je svirala i smešila se.

„ Dobrog si raspoloženja danas?", upitao je.

„ Da! Osećam se snažno, raspoložena i uzbuđena sam zbog hrane. ", nasmešim se.

„ Oh, samo jagnjeći kotleti mogu da zadovolje tvoj stomak", govori kroz široki osmeh.

„ To moj sin želi, nikada pre nisam pomislila da to jedem. I, nemaš pojima koliko mi se slatkog jede, jako, i sladoled. Vodićeš me i u neku slastičarnicu."

„ Jede mi se i neka tortica."

„ Zar nisi rekla da ćeš jesti valfe?"
„ Da, pa hoću. Posle toga hoću da jedem tortu, pa preko da mi stave sladoled o jagode, moglo i bi od jabuke i sve one slatke dodatke i hoću neke kolačice."

Nasmeje se široko i kaže: „ Očigledno je da našem momku treba mnogo šećera."

„ Da, treba. "

Deron me je zvao šećerom, slatkišom, slatkicom. Njegov slatkiš i šećer. Na pomisao na njega stegne mi se želudac, stisnem usne da ne bih zaplakala. Lav mi priča o projektu koji je skoro gotov, onda mi pomene da ništa neće biti od onog zemljišta, da nisu dobili projekat u Chicagu, pa je jasno da je Deron to zgrabio. 
Kada stignemo ispred restorana, skida mi pojas i značajno me pogleda. Izađem brzo iz auta jer ne mogu da dočekam hranu, jako sam gladna, mada jela sam pre sat vremena. Uhvati me pod ruku i povede me do vrata i značajno me pogleda.

„ Malena, nemoj se ljutiti na mene. Nisam mogao više da te gledam kako plačeš, nisam mogao da gledam kako se slamaš i kidaš na deliće. Budi ljuta, samo napokon uhvati svoju sreću. "

„ O čemu pričaš?", zbunjeno ga upitam.

Ne! Ne! Stegnem ga za podlakticu, on me bukvalno nosi jer nemam tlo pod nogama. Srce mi divlje lupa, skoro preteći da iskoči iz grudi.

„ Samo pričajte, ja ću biti u blizini i čekati. Nazovi me ako ne budeš htela da ideš s njim.", skloni ruku koja mi je bila oslonac.

„ Dobro", tiho izgovorim.

Dok sam ga posmatrala, gubila sam dah. Izgledao je privlačnije nego ikada. Njegova crna kosa bila je duža i razbarušena, nisam ga imala prilike videti takvog. Obično je nosio vojničku frizuru i malo duže, prsti su me svrbeli od želje da dotaknem tu kosu. Kakva je pojava bio u elegantnim bledom odelu i beloj košulji. Privlačan je. Uvek je jeste. Mišići mu nisu dolazili do izražaja kao pre, jer se vidi da je izgubio dosta kila, a meni je ovako isto privlačan. Stojim u mestu par sekundi, gutam ga očima i osećam kako mi prži kožu svojim tamnim očima. Želela sam ovaj susret. Oh, kako sam ga silno želela videti. Sada kada je ovde, osećam ljutnju i svašta mi stoji na ustima. Želim da ga izudaram jer me napustio, da vičem na njega, da ga zagrlim. Osećanja su mi pomešana; strah, ljubav, želja i ljutnja se bore u meni. Svakim sledećim korakom činilo mi se kao da gazim na samu vatru, celo moje telo je gorelo od njegovog pogleda. Nije to bio onaj njegov seksi pogled kojim me šarmira i učini da se cela ježim. Nežan pogled, odmerio me je od glave do pete i uzdahnuo. Moje ruke su obgrlile stomak, nesvesno se skrivam od njega.

Smestila sam se na stolicu preko puta njega. Tako sam vešto izbegla njegov dodir pred kojim bi poklekla. Trudim se započeti prijateljski razgovor, ali kako nekome biti prijatelj ako nosiš njegovo dete u stomaku. Njegove tamne oči gutaju moje svetle, osećam se tako slabo i izloženo njemu. Ćuti i posmatra me, pre svega gleda moje lice i pogled mu se spušta dole, ali od stola ne vidi moj stomak.