Sjaj Krvavog meseca (Završena) - I Knjiga

14. Sreća koju imaju je uništena upozorenjem

Aleura je začuđeno prebacivala poglede sa Herosa i Eliona. Nije očekivala da će se Heros pojaviti u zamku severne Omnie, i to baš večeras. Na balu. Izgubila se u njegovim ledenim očima, koje su davale potpuno suprotan osećaj od snega i leda. Led je bio hladan, krut. Dok su njegove oči donosile Aleurinoj duši talas spokoja i sigurnosti u kojima je uživala.

„Nisam očekivala da ću te sresti na balu. Da ćeš prihvatiti moj poziv", reče Aleura uz široki osmeh na svom rumenom licu.

„Želeo sam da te iznenadim", reče Heros mirno. „Drago mi je da ti je drago što me vidiš."

„Idem ja po piće. Aleuriona, da li si žedna?", Elion je spustio ruku na Aleurino rame, zbog čega je njoj elektricitet prostrujao venama.

Aleura je okrenula svoju glavu i pogledala Eliona u oči. „Nisam. Svejedno, hvala na ponudi, Elione."

„Nema na čemu", okrenuo se i uputio prema svojim roditeljima, vladarima južne Omnie, koji su stajali sa strane sa vladarima severne i uživali u gracioznoj muzici.

„Jesi li se pozdravio sa svojim roditeljima?", Upitala Aleura, sekundu nakon što se Elion udaljio od njih.

„Nisam još", reče Heros iskreno. „Želeo sam prvo nešto da uradim", uhvatio ju je za ruku, njena koža je na dodir, bila mekša od labudovog perja.

„Šta to?"

Heros joj se približio, dok je kažiprstom milovao Aleurin obraz. Krv joj je žustro počela da struji venama. Srce je krenulo dinamično da lupa i dostiže brzinu koju ima gepard koji lovi svoj plen. Herosove usne su se savile u osmeh obasjan čistim zracima sreće i jedne potpuno tajanstvene emocije. Emocije, koju veoma dugo nije osetio. Ne otkako se desio incident sa Tatiannom, od kada se sagradio nepoverenjem i sumljičavošću prema ljudima. Iako nije želeo da bude deo tog okrutnog sveta, niko nije mogao da ga spasi. U njemu se rodio, odrastao, učio. I u njemu će umreti. Nije mogao da pobegne od svoje sudbine, iako je silno želeo. Nije mogao da pobegne od ljudi, kada je deo njih. Ako ga je ova devojka vatrene kose i šumskih očiju nešto naučila, to je da se ne možeš skrivati u ljušturi svojih najmračnijih sećanja. Da moraš izaći na svetlost i zaboraviti na tamu koju ti je ostavila prošlost. Jedino budućnost, ljubav i poverenje će uspeti da ti izleče rane koje su to ostavili prošlost, mržnja i nepoverenje. Zbog toga je želeo, da ovaj poseban momenat provede sa njom.

„Želim da plešem sa tobom, Aleura."

Aleurine usne su se iskrivile u mali osmeh, a onda je tihim glasom rekla „I ja želim da plešem sa tobom, Herose."

Aleura je spustila ruku na Herosovu, i oni polako zaplesaše među reci ljudi koju su tu stajali i uživali u balu. Delovalo je kao da niko nije prepoznao Herosa, kao da su ga svi odjednom zaboravili. Međutim, to nije bila istina. U pogledima njegovih roditelja, sijala se sreća koja im je kao vatra grejala srca. Bili su srećni, jer je njihov sin živ i zdrav, i što se vratio kući. Što se konačno otarasio svoje tvrdoglavosti i konačno odlučio da se pridruži porodici. Što je konačno shvatio gde pripada.

Sa druge strane, Elionovu sreću zbog povratka brata, zamenila je puka ljubomora. Iako se trudio da ne započne scenario izliva besa zbog toga što mu je rođeni brat uzeo plesnog partnera, iz njegovih očiju pljuštale su strele ljubomore. Jako je stegao pesnicu, toliko da su mu se nokti zarili u kožu. Duboko je udahnuo, trudeći se da obuzda talas besa koji je potapao njegov um i sposobnost racionalnog razmišljanja. Samo se smiri Elione. To što je Heros dobio ovu bitku, ne znači da je dobio rat za Aleurioninu naklonost, s'tom mišlju je utišao plamen pucajućeg temperamenta, koji je sve više obuhvatao njegovo srce. Začuo je korake, koji su mu bili dobro poznati, a onda je osetio toplu ruku na svom ramenu i ugledao mladića guste crne loknaste kose, koja mu je kao kiša padala do ramena. Njegove braon oči, podsećale su na koru zrelog lešnika.