METAK S POSVETOM/završena

• dvadeseto poglavlje •

Vrijeme je prolazilo prebrzo a ja se prvi put nisam radovala prvom danu škole. Ne jer me bilo strah onog što drugi razred srednje i nastave donosi, nego jer je rastanak bio sve bliži. Kalendar na zidu naše dnevne sobe me je uznemiravao više nego taj, prvi septembar.
Tu godinu smo bili druga smjena i ljetno spavanje se nije moralo mijenjati- najopuštenije sam ustala oko devet.
Nakon doručka sam se odlučila malo srediti, tek toliko da ne izgledam kao zombi koji ne spava. Nakon nastave smo se svi- a svi je uključivalo i Adrijanu. Ove godine je bila maturantica i po nesreći smo bile ista smjena.
Dok sam se gledala u ogledalo, drmala me je blaga anksioznost: nisam bila spremna na susret sa njom. A ni školom, iskreno govoreći. Dok sam raščešljavala kovrdže moja su se vrata otvorila, a mamin miris je najavio njen ulazak.
Uvježbano sam dovela svoje emocije pod kontrolu, polako se okrećući prema njoj. Blistavi osmijeh je titrao na usnama dok me skenirala pogledom- izgledala je ponosno. Uzvratila sam joj isto a onda mi je ona prišla, rukama me grleći oko ramena.
„Izgledaš... kao Anđeo, Melisa.“ Odmjerila me je kratko od glave do pete- nosila sam najobičniju bijelu majicu kratkih rukava i uske farmerke. „Mama, daj- obukla sam se kao što bih se i uobičajeno obukla. Ali, hvala ti.“ Crvenila sam se kao bulka u ljeto- ovlaš sam primjetila da mi i oči sijaju od sreće.
Kradom sam poljubila mamu u obraz: „Šteta je što ste druga smjena. Voljela bih da me možete ispratiti skupa.“ Mama me poljubila u kosu: „Biće prilika. Mislim da će ti se zamjenska pratnja više svidjeti od nas.“

U savršenoj sinhronizaciji sa mojom majkom, sa vrata se gotovo odmah oglasilo zvono. Ja sam stajala zbunjena- jedino bi me tetka obradovala više od roditelja, međutim, ona je bila u Njemačkoj i nije mogla dobiti odmor da bude tu.

Kao pravo tetkino dijete sam na tren ostala razočarana- teta Samra je bila jedina koja je stala uz tatu kad je rekao da ženi mamu. Prkosila je svima, pa je tako za vrijeme ludih devedestih spakovala kofere i otišla preko. Sama, bez pomoći i nekog svog je radila dano-noćno i tako postala ona tetka iz Njemačke. Nikada se nije udavala niti je imala djece, zapravo- ja sam joj jednim dijelom bila kćer.

Tugu je pobijedila radoznalost, pa sam pošla otvoriti vrata. Sa druge strane je stajao on, moj ludi Tadija. Kad sam otvorila iz stava mirno se prebacio u vojni pozdrav. Blesavo sam mu se osmijehnula, pa prekrižila ruke na prsima.

„Šta radiš ovde?“ Upitala sam smeteno. Znala sam da je tada morao ići po nalaze koji su mu nedostajali uz prijavnicu i da, na žalost, nije mogao ići samnom i Milicom. Tadija se dječački nasmijao, pa mi prišao: „Došao sam samo da ti poželim sreću.“

Pružio je ruku pa me povukao sebi, zatvarajući vrata iza nas. „Šta radiš?“ Upitala sam ga, dobrovoljno se privlačeći njemu u zagrljaj.

Blistavi osmijeh je zaigrao na Tadijinim usnama: „Kradem te na minutu. Je li to okej?“ Upitao je, dlanom me mazeći po leđima. „Pa sad...“ Pogledala sam oko nas, čekajući da komšinica ispadne sa smećem- kao svaka klasična mahaluša uvijek je imala razlog da izađe i njuška.
„Pusti ljude i odgovori mi.“ Poljubio me je u obraz a ja se od momenta kad je došao, nisam prestajala smijati. „Jeste, ljubavi.“ Izletjelo je i, sve je stalo. „Ja...“ Željela sam se jako opravdati- bilo je prerano da takvo nešto bude izrečeno. Kad sam pokušala ustuknuti, on me je samo jače zagrlio.

„Izvini.“ Bila sam stjerana u ćošak- koji zapravo nije bio ćošak nego Tadijine ruke- i nisam imala kuda. Zacrvenila sam se od stida, a narednu minutu sam provela krijući lice u njegovim grudima. „Šta se izvinjavaš?“ Upitao je zbunjeno. Nisam znala šta da mu kažem- sve je zvučalo ili pretjerano, ili lažno.

„Ja...“ Mogla sam biti iskrena. „J- Jer sam te nazvala tako. Prerano je, mislim...“ Vlastite riječi su mi izgledale kao podmetnuta noga stranca. Zaplitala sam se o njih i, da me nije držao tako jako, pala bih.

„Hej...“ Pokušao me je odmaknuti od sebe i natjerati me da ga pogledam. Moj otpor je bio beznačajan naspram njegove upornosti. Gotovo odmah me je naveo da ga pogledam i, odjednom, osjećaj krivice me je pošao podmuklo izgrizati.

„Mel, u redu je. De, ne ponašaj se kao dijete.“ Smaknuo mi je kosu sa lica, tek ovlaš mi ljubeći usne. „Ako ti je lakše... ti si moja ljubav, sreća, radost, život, sve. I volim te. Eto, i za to je prerano a ja ti rekao.“

Osmijehnuo se nježno, izazivajući onaj osjećaj preplavljenosti koji me potopio kao val. Na trenutak sam zanijemila-  niti sam znala gdje sam, ponajmanje ko sam. „Mel?“ Tadija je podigao obrve, kao da je ono što je rekao bila vremenska prognoza.

„Ti- šta?“ Pitala sam, a on se nasmijao. „Daj, lutko, ne ponašaj se kao da ne znaš. Da te ne volim, ne bih bio sa tobom.“

Odmahnula sam glavom- bila sam šokirana. Gledala sam ga kako opušteno čeka da mi se sve slegne. Cijelo vrijeme je jednom rukom lagano prolazio gore-dole po mojim leđima, smirujući mi nemire.

„Ja...“ Blago sam zagrizla usnu, gledajući ga u oči. Nisam zala šta da mu kažem- i nisam morala. Propela sam se na prste, valjda po prvi put ikad samostalno inicirajući poljubac. Djela su govorila više od riječi.
...
Raspored časova koji sam dobila je bio skoro pa identičan kao onaj što smo imali prošle godine- samo sada smo imali i praksu. Radovala sam joj se- valjda je to bilo tako kada radiš ono što voliš. Nakon nastave smo se našli u Alibabi, a ja sam sa užitkom primjetila kako je Adrijana rezervisana.

„Onda, ti i Tadija?“ Upitala je a Milica se slatko zakikotala, smijeh skrivajući iza šolje kafe. „Čika Draško, falila mi je Vaša kafa više nego svvi ovi ljudi ovde!“ Dreknula je, a starac se osmijehnuo. „Uživaj Mici.“ Mahnuo je, pa izašao van da posluži nove goste. Ja sam je pogledala poprijeko, a ona me zagrlila- „Tebe sam gledala svaki dan, ne buni se.“

Rekla je ljubeći me u glavu. Ja sam prevrnula očima, gledajući je kako opušteno srče kafu. „Milice?“ „Hm?“ Nešto što je Tadija rekao me je podsjetilo na nedoumicu koju sam imlla. „Ko je Miloš?“

Od tog razgovora je prošlo oko mjesec dana i, sad sam proklinjala sebe jer se nisam ranije sjetila pitati. Ona je pocrvenila, odjednom isuviše zainteresovana za časopise ispred nas.
„Nemam pojma.“ Brzopleto je rekla, međutim- nisam je htjela forsirati dalje. Da smo bile same, ne bih stala dok mi ne kaže. Ovako  sam samo klimnula, zadovoljna jer sam je uspjela natjerati da ušuti pola minute.
Voljela sam taj trenutak.
Bilo je mirno, bez obzira što smo svi pričali u glas, nadoknađujući propušteno. Na par sati sam pustila sve od sebe i... bila ja.

Bez vojske, bez brige, problema. Ispijala sam kafu, smijala se i uživala u trenutku. Znala sam da dolaze teški dani, nemiri i tuga.

Krala sam sreću, pakovala je u džepove za kasnije kada je budem očajno trebala. Milica me je znalački pogledala, pa dlanom prekrila moj- biće sve dobro. Tu smo, tu je.

Dobro je.

Mir se uselio u dušu, stišavajući makar na tren bol koji sam konstantno osjećala. Osmijenula sam joj se- znam. Dok je ona tu, nisam sama.