Tref

XVIII

Ikonija

Proljeće se polagano predavalo ljetu. Dani su postajali duži, a noći kraće. Kiše su dolazile samo u vidu toplog pljuska koji je iza sebe ostavljao miris mokre zemlje te pokošene trave. U potpunosti sam se predavala toj smeni godišnjih doba, počela sam više obazirati pažnju na istu i saznala da mi donosi neku novu vrstu radosti za koju nisam niti znala da postoji. Stvarno je za sreću potrebno malo. Ne savršene ocene, savršeni roditelji niti savršeno isplaniran život već samo na primer smena proleća i ljeta. Podignem pogled na nebo koje je poprlimalo boju žive vatre zbog sunca koje je zalazilo i u tom trenutku začujem nekakav glasan ženski glas.

-Hoćeš li me ostaviti na miru?! Čak te i ne znam! Prestani me dirati.

Okrenem glavu u stranu suprotnu od ulaza u svlačionice iz kojih su dopirali muški glasovi. Namrštim se nakon što ugledam i više nego prestrašenu Bellu koja je išla nekoliko koraka ispred starijeg muškarca. Čini se kako joj je stvarno neugodno dok pokušava da izakne njegovim rukama koje su je dirale po dugoj, crvenoj kosi. U trenutku nam se pogledi susretnu i ja u njezinim očima ugledam preklinjanje. Zar ću joj stvarno pomoći? Da. Nabacim širok osmeh na usne pa se zaputim u njezinom pravcu.

-Bella? Pa gde si toliko, čekam te već jako dugo!

Izgleda da su me one probe sa Grace učinile jako dobrom glumicom. Noćima smo znale ostajati budne do kasno i vežbati njezine drame. Zbunjeno se okrenem ka onom muškarcu koji je bio vidno pijan. Kako je uopšte i smeo ući u kampus?

-Ko je ovo? Želiš li nas upoznati?

Pogled sa njega skrenem na Bellu koja je nekako zadržavala suze u očima. Ruku podvuče ispod moje te je snažno stegne.

-Ne znam, prati me već pola sata.

Muškarac napravi jedan korak prema nama, ali to bude sve što uspe jer se prilika od dva metra zabije u njegovo telo tako da ovaj faktički odleti nekoliko koraka unazad.

-Ikonija?! Jesi li dobro?

Začujem Hunterov glas dok se Logan nadvijao nad pijanom osobom. U trenutku je podigne od zemlje kao da nije teži od lista pa se čitav ragbi tim okupi oko nas. Hunter me privuče u zagrljaj i snažno stegne ruke oko mog struka, a ja tek onda postanem svesna toga u kakvoj sam se opasnosti mogla naći samo kako bih pomogla osobi koja je to najmanje zaslužila.

-Jesam, sve je u redu.

Logan i Huge bez reči počnu odvlačiti onog muškarca nakon što im trener naredi da ga predaju obezbeđenju. Okrenem sa ka Belli kojoj je strah i dalje počivao na licu i telu.

-Bella? Jesi li dobro?

Ona nakoliko puta brzo zatrepće pa kao da tek onda postane svesna činjenice da stojim ispred nje nakon čega uradi ono što sam najmanje očekivala od nje. Baci mi se u zagrljaj.

-O Ikonija, izvini, izvini, izvini... Izvini za sve što sam ti ikada uradila. Znam da ne postoji pravo opravdanje za moje postupke, ali toliko se kajem... Toliko toga sam ti učinila nažao samo zato što sam bila ljubomorna na tebe... Ti si tako lepa, pametna i dobra... I sve ono što ja nikada nisam mogla biti... Molim te, oprosti mi...

Pogledam u Huntera preko Bellinog ramena dok je on namršteno gledao u njezin potiljak dok joj je lice bilo naslonjeno na moje rame. Nakon što susretne moj pogled, mišići lica mu se opuste a pogled kaže ono što sam i ja njemu pre dve sedmice. Šta god da odlučiš, uz tebe sam. Skupim ruke oko Bellinog tela pa joj tiho šapnem na uho.

-U redu je Bella, opraštam ti.

Podigne uplakano lice ka meni pa dlanovima pređe preko obraza na kojima su se nalazili ostaci maskare pomešani sa suzama.