•| Na Ljubav Naseli |•

1

Svako "zasto" u zivotu ima svoje "zato".

-------------------------------

Zdravo, ja sam Leontina Jovic. Imam 21 godinu, studiram na Fakultetu Umetnosti u Torinu, i studije mi veoma dobro idu, ako mogu tako da kazem. Imam oca Milosa i majku Suzanu, kao i mladjeg brata Petra. Imala sam i 2 godine stariju sestru, Marinu, ali je ona preminula od neke retke bolesti kada sam ja imala samo godinu dana, pa ju nisam mogla ni zapamtiti. Posle toga, kada se Petar rodio, postala sam veoma zastitnicki nastrojena i zaklela sam se da cu uciniti sve  samo da on bude siguran i srecan. Njih troje zive u Srbiji dok ja studiram i pokusavam da izgradim bar malo svoju buducnost. Zivim u stanu sa najboljom drugaricom, Jovanom Samardzic, koja takodje ima 21 godinu i studira na Pravnom Fakultetu isto u Torinu. Njen brat je novi, mladi fudbaler nase reprezentacije, Lazar Samardzic, koji se pokazao dovoljno dostojan da igra za svoju drzavu. Kad smo vec kod poznatih fudbalera, moj prvi rodjak je, ako vec niste skontali, Luka Jovic. Veoma smo bliski od rodjenja, svaki dan smo provodili zajedno dok nije otisao da igra za Real Madrid, i smatram ga kao starijeg brata. Takodje, jedan od nasih veoma poznatih fudbalera, Dusan Vlahovic, je moj momak. Znam, "ispunjenje snova", je li tako? Pa, nijedna veza nije bas sjajna i bajna koliko se cini spolja. Nego, ne bih da budem toliko negativna odmah na pocetku. Dusan i ja smo se upoznali pre 5 godina, na jednoj od njegovih utakmica, i mogu slobodno reci da je to upoznavanje bilo... veoma interesantno...

*Flashback*
25. septembar, 2018.

Sedela sam sa ocem i 12-ogodisnjim bratom u prvim redovima na tribinama, na stadionu Fiorentine, Artemio Franchi, gledajuci utakmicu izmedju Fiorentine i Inter Milana. Tata i ja smo bili vatreni navijaci Fiorentine, a i brat ih je mnogo voleo. Bili smo veoma upuceni u sve igrace i njihove dotadasnje karijere, kao i u samu istoriju kluba. Igrac Intera, Milan Skriniar je ubrzo dao autogol, i nas troje smo skocili i derali se od srece. A zatim mi je za oko zapao jedan posebno srecan i uzbudjen momak, kojeg do tada nikako nisam videla u Fiorentini. Na dresu na ledjima mu je pisalo "Vlahovic", zajedno sa brojem 9. Cinio se prilicno mlad, tako negde blizu mojih godina. Imao je malo duzu, smedju kosu i smedje oci. Bio je veoma dobro gradjen, sa sirokim ramenima i ledjima. Osmeh mu je bio toliko iskren i ocaravajuci, da nisam mogla da skinem pogled sa njega. Toliko ocaravajuci da nisam shvatila da su nastavili da igraju i da su svi navijaci sedeli osim mene. Sela sam nazad na svoje mesto i zacrvenela se od sramote.

"Jesi okej mico?"

Pitao me tata i uhvatio za rame. "Mica" je bio njegov nadimak za mene, iako nije imao veze sa mojim imenom.

"Ma jesam tata, samo sam se mnogo obradovala pa sam se zamislila."

Rekla sam i osmehnula mu se, sto je on uzvratio i nastavio da gleda utakmicu. Ostatak utakmice nisam mogla ni da se skoncentrisem na igru, vec samo na njega. Nesto me vuklo da non-stop samo u njega gledam, iako nisam to htela i nisam zbog toga dosla ovde. U jednom trenutku, pogledi su nam se sreli i osmehnuo mi se i mahnuo mi. Ja sam se, malo reci, oduzela, ali sam mu uzvratila osmeh i mahnula i ja njemu.

"A dobar je onaj nas novi mali, Vlahovic."

Rekao je tata u jednom trenutku, a ja sam se trznula iz misli.

"Hm?"

"Rekoh dobro igra, s obzirom da mu je ovo prva utakmica za Fiorentinu i to sve."

"Cekaj, on je debitant?"

Pitala sam zbunjeno.

"Pa da, nisi cula za njega?"