Nestvarna

Poglavlje 2

- Četiri puta?! – Anita je ciknula.

- Ne viči. – rekla je kroz osmeh i otpila malo ceđenog soka. – I da, četiri puta.

- Svaka čast. – počela je da se smeje. – Mada i vidi se da je u formi.

- Čime se on ono bavi?

- Građevinski menadžer u jednoj firmi, tj. šef. Koliko sam shvatila, njegov otac ima građevinsku firmu, generacijski se prenosi, nisam baš zalazila u to. Takođe je trener je jednog košarkaškog kluba, pliva i igra fudbal. A da, u slobodno vreme ide na planinarenje. – Ksenija je zinula u čudu.

- I sve postiže?

- Da. I očigledno postiže da jebe četiri puta. – zadirkivala ju je. – I ide ka nama.

- Šta? – okrenula se iza sebe i videla Mladena i Andriju kako idu ka njima.

- Izvinite što kasnimo. Ovaj gospodin ovde se spremao dva sata. – rekao je Mladen i pozdravio se sa njima.

- Nema problema. – Ksenija je rekla i ako nije znala o čemu se radi.

- Ćao. – Andrija je prvo prišao njoj. Na licu mu je igrao prelep osmeh. Često mu se prikazivao, kada bi se setio noći koju su proveli zajedno.

Anita se setila toga i jedva suzdržala a da se ne nasmeje.
Seo je pored nje i prebacio ruku preko naslona njene stolice, kao da je to nešto najnormalnije i nešto što svakodnevno rade.

- Blistaš. – Mladen je primetio prvi.

- I srećnija je. To sam joj i ja rekla. – Anita se nadovezala. A Ksenija ju je ošinula pogledom.

- Jako smešno.

- Ne, stvarno. Kad sam te upoznao ono veče, delovala si mi tako tužno.

- Vi se niste znali od ranije? – Andrija je pitao.

- Ne, upoznala sam ga kad i tebe.

Ubrzo nakon toga, Mladen i Anita su se upustili u neke njihove razgovore, praveći se kao da Ksenija i Andrija nisu tu.

- Pa drugarice, kako si? – približioo joj se malo bliže.

- Drugarice? – kao zbunjeno je pitala. – Ja sam divno, a ti?

- Je l’? Da li postoji neki poseban razlog za to?

- Recimo da da. – gledala ga je u oči sa dozom sjaja. Istog onog sjaja, sa kojim ga je provocirala ono veče.

- Drago mi je zbog tebe. – nasmejao joj se blistavim osmehom, jer je znao na šta je mislila. Približio joj se malo, na šta je glasno progutala knedlu u grlu. – Ali, ako već pričamo o tome i ja sam još uvek pod utiskom. – prošaputao joj je na uvo i sklonio zalutali pramen sa njenog lica. – Bila si tako nestvarna.

Krenula je nešto da kaže, kada se Filipovo ime pojavilo na ekranu njenog telefona. Zbunjeno je pogledala ko je zove, a zatim pokazala svojoj drugarici. Njen nestali dečko joj se javio.

- Izvinite me, odmah se vraćam. – drhtavim rukama i nogama je ustala sa stola.

Andrija je prvo pogledao u nju, a potom u Anitu koja je nevoljno izdahnula.

- Šta se dešava? – Mladen je udostojio da pita.

- Duga priča. – naslonila se na naslon stolice i propratila pogledom drugaricu koja je bila na izlazu iz kafića.

Ksenila je dugo čekala ovaj poziv. Srce joj je lupalo kao ludo dok se javljala na telefon.

- Halo. – rekla je drhtavim glasom.

- Ksenija. – čula je olakšanje u glasu sa druge strane veze. – Mislio sam da se nećeš javiti. Hvala bogu pa jesi. – bilo mu je lakše sad. – Moramo da pričamo.

- Ti i ja nemamo više o čemu da pričamo. – tužno je rekla.

- Molim te, dozvoli mi da ti objasnim.

- Sve je meni odavno jasno. – ono lupanje u grudima od radosti, ubrzo je zamenio bes.
- Molim te.

- Ne zanima me. Vrati se tamo gde si bio i do sad. – rekla je besno, a zatim prekinula vezu i ugasila telefon.

Par minuta joj je trebalo da se sabere, a onda je izdahnula po poslednji put i vratila se unutra.

- Sve okej? – Andrija je pitao.

- Da. Biće. – zamišljeno je rekla i otpila malo soka, a potom izdahnula. – Zamislite molim vas. Nestane na mesec dana i onda se seti da me pozove i pita me da razgovaramo. – mlatarala je besno rukama.

- Ko? – Mladen je prvi pitao.

- Moj dečko. – izletelo joj je. – Od pre mesec dana i bivši.

Andrija se ukočio na ove reči. Pa ona je bila zauzeta. Nesigurno se odmakao od nje i sklonio ruku sa naslona stolice. Anita je to primetila i nevoljno izdahnula.

- Šta hoće? – ogorčeno je pitala.

- Da razgovaramo, možeš misliti.
- I hoćeš li razgovarati sa njim? – pitala je, mada se nadala da će njena drugarica reći „ne“. Zbog nje. Zbog Andrije. Jer iz nekog razloga, on joj je delovao kao savršen dečko. Savršen za nju.

- Naravno da ne. To je gotovo. – sigurno je rekla. I Andrija i Anita su osetili ogromno olakšanje.

Ali nakon toga, više ništa nije bilo isto. Atmosfere sa početka nije bilo. A napetost u vazduhu? Činilo se kao da si mogao da je isečeš nožem. Ubrzo nakon toga, rastali su se.

Ksenija je nakon toga, otišla kod svog brata. Proveli su popodne zajedno. Malo mu je pomagala oko posla, dok je ostatak dana provela sunčajući se u dvorištu njihove porodične kuće.

Dejan, Ksenijin brat je bio pravi stariji brat. Obožavao je svoju sestru. Jeste bio onaj brat koji ju je „maltretirao“ kad god bi stigao, ali voleo ju je najviše na svetu.

- Mama mi je rekla da bismo trebali malo češće da dolazimo. – rekla je kada je Dejan stao isred zgrade.

- Pa da me opet tetoše i prigovara za ženidbu? Ne hvala. – nasmejao se.

- Vreme ti je svakako. – pecnula ga je.

- Ne brini ti za to. – pipnuo ju je po nosu.

- Hoćeš da svratiš?

- Ne, idem kući, malo da odmorim i posle idem na, nazovimo to, sastanak.

- Nešto ozbiljno?

- Znaš me. – nasmejao se.

- Odvratan si. – ćušnula ga je laktom. – Vidimo se onda. – poljubila ga je u obraz i izašla iz auta.

Okrenula se oko sebe, u nadi da će možda videti Andriju,  a potom ušla u zgradu.

- Ćao čika Dragane. – krenula je da prođe pored njega, ali ju je zaustavio.

- Gospodin Filip je gore. – rekao je.

- Šta hoće? – pitala je kroz zube.

- Ne znam, nisam pitao. – slegnuo je ramenima.

- Znaš da ne volim kad puštaš ljude bez mog znanja.

- Znam, izvini, ali on je neko ko je do skoro na neki način živeo sa vama. A nisi mi rekla ništa o tome.

- Nema veze, sledeći put me pozovi. – nevoljno je izdahnula i uputila se ka liftu.

Čim je kročila u stan osetila je jak miris njegovog parfema. Bože, koliko je samo nekad volela taj parfem. Ostavila je torbu, ključeve bacila u činiju, a zatim se uputila ka terasi. Znala je da je tamo.
Ugledala je siluetu muškarca, kako stoji i gleda u daljinu. Da je drugačija situacija, uživala bi u tom prizoru. Ovako, želela je da što pre ode odatle.

- Rekla sam ti da nemam o čemu da pričam sa tobom. – trgao se na njen glas i okrenuo ka njoj. – Molim te da odeš.

- Ksenija, morao sam da dođem i pričam sa tobom.

- Ne želim da pričam sa tobom.

- Molim te.

- Idem da se presvučem i istuširam, kad se vratim, ne želim te ovde. – okrenula mu je leđa i uputila se ka stepeništu.

Nakon brzinske kupke, obukla je pamučni šorc i pamučnu majicu na bretele i sišla dole. Kosu je u putu vezala u punđu.
Štrecnula se kada ga je ugledala da sedi na ugaonoj garnituri, dok je pio belo vino.

- Još si tu. – sela je pored njega i uzela praznu čašu koja se nalazila na stolu, a zatim sipala malo vina.

- Ne idem dok ne razgovaramo.

- Dobro onda, razgovarajmo. – otpila je malo vina i pogledala ga. – Slušam.

- Trebao mi je odmor. Od svega. Osećao sam se kao da me sve ovo guši. Ovaj grad.

- Ja. – tužno je rekla.

- Ne, ti ne. – pokušao je da je uhvati za ruke, ali se izmakla. – Morao sam da razmislim  o svemu.

- Mesec dana si razmišljao o svemu? – „nemoj da planeš“, ponavljala je u sebi. – I da li si razmislio?

- Da, mislim da je vreme da se venčamo. – hladno je rekao.

- Molim? – zaprepašćeno je pogledala u njega. – Pokušavam da shvatim. Nestao si na mesec dana, bio ko zna gde, ko zna sa kim, dok sam ja ovde smišljala milion i jedan scenario. Da nisi slao izveštaje i da nisam proverila na poslu da si uredno radio, pomislila bih da si nestao. – radili su u istoj programerskoj firmi. – Onda dođeš, i doneseš odluku da treba da se venčamo! Da li si ti normalan?! – viknula je.

- Ali...

- Nema ali. Slušaj me dobro. Dok sam ja ovde plakala i razmišljala da prijavim tvoj nestanak, ti si bio gde? Sa kim? Kako ti je uopšte palo na pamet da dođeš i kažeš mi da treba da se venčamo! Ne želim da te gledam. – besno je ustala, a i on sa njom.

- Dozvoli mi da ti objasnim.

- Ne želim da te slušam! Gde si bio? – bila je na ivici suza.

- Kod vikendice.

- Sa kim?

- Sam.

- Mesec dana si bio sam tamo i nije ti palo na pamet da imaš devojku kojoj treba da se javiš?! – besno je krenula da ga udara. Uhvatio ju je za ruke i privukao u svoj zagrljaj.

- Molim te oprosti mi. Nemoj da se ljutiš na mene.

- Samo idi. – poraženo je rekla na ivici suza.

- Ne mogu da odem, a da znam da si ljuta na mene.

- Idi! – odgurnula ga je od sebe i krenula ka stepeništu.

Još jednom je pogledao u nju. – Neću odustati! – dobacio je, a zatim pokupio svoje stvari i izašao iz stana.

Proći će je. Moralo je da je prođe.