Nestvarna

Poglavlje 21

Dezorjentisano se probudila, kada je ugledala bele zidove oko sebe. Krenula je da ustane, kada je ugledala infuziju prikačenu na njenoj desnoj ruci. Bolnica. Tek sada je registovala miris bolnice.

Dejan je spavao na stolici pored kreveta.

- Dejane. – jedva je rekla. – Dejane. – munula ga je levom rukom, jedva.

- Šta? – skočio je. – Budna si. – laknulo mu je.

- Voda. – rekla je.

- Evo odmah. – dao joj je flašicu koja se nalazila pored kreveta. – Hvala. – rekla je.

- Hvala bogu, dobro si. – zagrlio ju je.

- Šta se desilo?

- Čega se poslednjeg sećaš?

- One ludače, policije i Andrije kako me hvata. Ko je ona devojka?

- Mislim da o tome treba sa Andrijom da razgovaraš.

- Gde je on sad?

- Trebalo bi da stigne svakog trenutka. – tada su se vrata otvorila.

- Budna si. – Andrija je rekao kada ju je ugledao.

- Pozvaću doktora. – Dejan se nadovezao i krenuo da izađe. Klimnuo je Andriji glavom u znaku podrške, a zatim izašao iz sobe, zatvarajući vrata.

- Umro sam hiljadu puta, dok te nisam našao. – prišao joj je i snažno je zagrlio. – Tako mi je drago što si dobro. Molim te oprosti mi. – poljubio ju je u čelo.

- Nisi ti kriv. – seo je na krevet i uhvatio je za ruke.

- Kako nisam kriv? Kad pomislim šta je sve moglo da ti se desi... Ja ne bih mogao da podnesem, da se tebi desilo nešto. – tužno je rekao. – Nije trebalo da te uplićem u ovo.

- Nisi mogao da znaš.

- Zašto si tako razumna? Budi ljuta!

- O srećo, jesam ljuta. Ali ljuta sam samo zato što mi nisi rekao. Zašto ja ne znam za Jelenu? – krenuo je da joj odgovori, ali je doktor ušao u sobu.

- Dobar dan Ksenija. – nasmejao joj se. – Dobro ste. Napravili ste nam pometnju ovde.

- Izvinite zbog toga. Kad mogu kući?

- Samo da vas pregledam.

- Ostaviću vas. – Andrija je rekao i izašao iz sobe.

- Ne brinite, sve će biti u redu. – rekao joj je. – Sutra možete kući. Iskoristite dan da se naspavate.

- Znači dobro sam?

- Da. Sve je u redu. I beba je super.

- Beba? – šokirano je pitala.

- Da, beba. Trudni ste. Zato ste se i onesvestili. I bili ste iscrpljeni.

- Ko zna sve za bebu? – ovo sigurno nije planirala.

- Samo vi. – rekao je. – Niste znali?

- Nisam imala pojma. – nasmejala se. Postaće majka.

- Ništa, ostaviću vas da odmarate, a i momci ispred su nestrpljivi. – krenula je nešto da doda, kada su se vrata otvorila. Anita je ulepršala u sobu.

- Molim te, sledeći put kad ti kažem da mi se neko ne sviđa, samo me poslušaj.

- Ostaviću vas. – doktor se nasmejao i izašao.

- Dobro si. – zagrlila ju je. – Umrla sam od brige. Da ti se nešto desilo, kunem ti se da bih ih sve u vazduh digla.

- Znam.