Senka Crnog meseca - II Knjiga

17. Panika u kostima

Nakon razgovora sa Magdalenom i pričanju o legendama o Bogovima, Aleuriona se uputila u biblioteku. Toliko je želela da sazna nešto više o Skiptrima Kosmosa i o tome gde se oni nalaze, da joj je srce zbog te želje svakim trenutkom sve glasnije i glasnije lupalo. Šta ako su zapravo Skiptri Kosmosa jedini način da porazimo Arseniosa?, Mislila se u sebi. Toliko je bila zadubljena u svoje misli, da nije primetila da se neko nalazi ispred nje, udarila je o njegova prsa i podigla je glavu gore, a oči boje leda nežno su joj se smešile.

„Hej, ma belle princesse...", rekao je nežno, dodirivajući jezikom vrh nepceta.

„Hej, Il mio bel principe...", uzvratila je ona zavodljivim tonom.

„Kuda se uputila, moja lepotica?", prstom joj je mazio lice i sklanjao pramenove njene kose sa istog.

„U biblioteku."

„Zašto?", upitao je on kroz maleni osmeh, dok je prstima uvijao pramen njene kose.

Aleuriona se premišljala da li da mu kaže ono što je saznala od Magdalene. Da li da mu kažem ili ne?, pitanje se vrtelo po njenom umu, dok je zamišljamo gledala u pod. Elion je krenuo prstima da joj pucketa ispred očiju, kako bi joj privukao pažnju, jer je primetio da je ta ista negde odlutala. Aleura se naglo trgla iz okeana misli u koji je tonuo njen um, i zbunjeno pogledala u Eliona.

„Šta je bilo?"

„Da li si dobro?", upitao je zabrinuto i stavio joj ruku na čelo. „Nekako mi deluje da imaš temperaturu. Da se nisi zarazila kugom?"

„Šta?! Ne. Nisam. Odakle ti to?", upitala je pomalo ljutito, a onda je osetila da su joj noge slabe, ali nije znala uzrok tome. Mogla je osetiti negativnu energiju kako ide prema njima, demonsku magiju koja je crpela energiju iz njenog tela. „Ja... Demonska magija... Osećam je u vazduhu, od nje mi nije dobro!"

„Hej, hej! Nemoj da zaspiš, Othelia?!!", dozivao ju je, ali mrak je gutao sve što je bilo u okviru njenog vidokruga. „Probudi se, molim te! Aleuriona?!!"

* * *

„Aleuriona... Nemaš mnogo vremena! Skiptri... Pronađi tajnu biblioteku Svetlosti! Pronađi tri ogrlice Nebesa!"

Aleuriona je naglo otvorila oči. Zlatna svetlost koja je pljuštala na njeno lice, zaslepela ju je i ona rukom prekri oči. Soba je mirisala na ljiljane, i njeno telo se pod tim božanstvenim mirisom opustilo.

„Hej", začula je dobro poznati glas, koji bi mogla prepoznati čak i u snovima.

„Hej, Elione...", pokušala je da se uspravi, ali njeno telo je nije slušalo, i dalje je bila slaba kao osušena grana i njeno telo je privučeno snagom gravitacije, palo nazad na krevet. Elion joj je zabrinuto prišao i seo pored nje. Nežno ju je uzeo za ruku. „Šta se desilo? Ovo je moja odaja? Kako sam dospela ovde?"

„Onesvestila si se", spustio je ruku na njen obraz. „Ne znam šta ti se desilo. Rekla si da ti je bilo loše zbog Demonske magije."

Aleuriona se uhvatila za glavu, pokušavajući da se seti nečeg. Iznenada, sećanja u njenoj glavi su se probudila i ona je zabrinuto pogledala u Eliona. „Da, da... To je bilo zbog Demonske magije, izgleda da oslabljuje moje telo. Ali kako?"

Kao odgovor, dobila je zbunjeno sleganje ramenima. Iznenada, vrata su se otvorila i kroz njih je prošla niska žena punijeg stasa, čokoladno braon kose skupljene u urednu punđu. Sa sobom je unela miris savršeno ispečenih kroasana sa eurokremom, i veliku šolju kafe, čija para se polako stapala sa vazduhom. Taj miris otvorio je Aleurin apetit i njena creva zagrčiše, obaveštavajući joj da njen želudac želi da bude ispunjen svom tom ukusnom hranom. Služavka koja je začula krčenje njenih creva, samo se blago nasmešila i ostavila poslužavnik na noćni stočić.