Senka Crnog meseca - II Knjiga

35. Iskra u tami

Lucia je stajala i prstima mazila belo perje sada već izlečenog feniksa. Svi njeni prijatelji gledali su je iznenađeno, dok se ona oslonila svoje čelo na kljun ptice. Bila je srećna, ispunjena i slobodna. Osećala se moćnije nego ikad pre, naglo se okrenula pri čemu je feniks poleteo i spustio se na njeno rame. Gledala je svoje prijatelje, dok su talasi suza plesali u njenim očima. Uhvatila je Theodorosov pogled koji joj je klimnuo glavom, ulivši joj dozi sigurnosti i vere u sebe. Duboko je udahnula, dok su reči istine, spremne krenule da napuštanju njene tanke usne.

„Ja sam Vidarnina reinkarnacija. A ovo", ona rukom pokaza na feniksa. „Je Argus. Feniks kojeg je kraljica Azeria poklonila Vidarni pre hiljadu godina."

Feniks je ponosno graknuo i raširio svoja bela krila, koja su krenula da rasipaju zlatnu svetlost iz sebe. Svi su očarano gledali u feniksa. Lucia ga je još jednom pomazila, a onda je neko čudno strujanje prošlo kroz njeno telo i na njenom licu rodio se osmeh. Kao da je duboko u svom umu nešto pronašla, nešto davno zakopano u jamama sećanja. Mogla je osetiti kako misli Argusa putuju ka njoj.

„Lucia, moraš da me pratiš. Znam gde se nalazi druga ogrlica. Lunarna ogrlica koja je nekada pripada Vidarni, koja je u stvari drugi ključ."

„Argus zna gde se nalazi druga ogrlica!", uzbuđeno je povikala Lucia, feniks je raširio krila i poleteo uvis, ona ga je posmatrala kako leti na plavom nebu. „Želi da ga pratimo. Hajde! Idemo!", na njenim leđima stvorila su se krila kojima je poletela, Aleura je odmah to isto uradila za njom, dok su Heros i Theo bacili čini levitacije na sebe.

Leteli su visoko po nebu, dok su im beli pernati oblaci milovali lica. Lucia je raširila krila, dok su joj sloboda i vetar milovali kožu. Zatvorila je oči i opustila svoje mišiće, osećala se moćno i slobodno, munje u njoj trenutno su spavale, ali ona se uprkos njima osećala živom i jakom. Plava kosa letela joj je zajedno sa vetrom i Aleurinom vatrenom. Pred njihovim očima nizale su se planine i guste listopadne šume, reke su krivudale, a divlja i brza voda lomila je svoj put kroz zemlju. Feniks je iznenada krenuo da se spušta, a zajedno sa njim i ostali, sve dok njihove ruke se nisu sudarale sa zelenim listovima krošnji koje su grlile stabla. Argus je ubrzo sleteo kod jednog drveta, a zajedno sa njim i ostali. Lucia je zbunjeno gledala u drvo velike zelene krošnje i raskošnih cvetova boje kajsije koje su ispuštale umirujuće mirise. Zbog njih je Lucia osetila kako kiša spokoja i mita pljušti na njeno telo. Argus je zatreperio svojim svetlosnim krilima, iz kojih su poletela iskričave varnice zvezda, ali one su se ugasile pre nego što su pale na zemlju i izazvale požar.

„Ovde se nalazi ogrlica, tako Argus kaže", Lucia je krenula da gleda visoko stablo drveta. „Samo ne znam gde. Da li bi trebala ogrlica da visi sa neke grane?"

„Ili se možda krije u devetu?", Heros je pokazao na malena vrata u uglu drveta kroz koje bi jedino životinja majušne građe uspela da se provuče.

Lucia se sagla da bi mogla da vidi vrata. „Kako da prođem kroz njih?", Argus je odgovorio na njeno pitanja.

„Smanji se pomoću čarolije, a onda uđi unutra. Idi prema najvišoj grani drveta, tamo se nalazi Vidarnina Lunarna ogrlica. Ali, pazi se... Zle senke vrebaju u svakoj grani drveta."

„Nisam znala da će ovo da bude ovoliko komplikovano", promumlala je, a onda duboko udahnula i odlučnim glasom rekla. „Dobro! Ulazim unutra, moraću da se smanjim i da uđem unutra. Arguse da li trebam sada da idem po tu ogrlicu, ili može neko od mojih prijatelja da pođe sa mnom?"

„Možeš da povedeš osobu kojoj najviše veruješ. Biraj srcem Lucia, a ne glavom."

Biraj srcem, a ne glavom, te reči su prošle kroz njene misli. Gledala je u lica svojih prijatelja, razmišljajući ko da pođe sa njom. Da li to da bude Aleura, ili možda Heros? Njen pogled naglo je pao na Theodorosa, kome su se oči caklile u nadi da će ga izabrati. Da će krenuti sa njom i biti spreman da svoj život da za nju, samo kako bi je zaštitio. Vazduh naglo napusti njena pluća, a odgovor se nastanio u njegovoj glavi. Ona se okrenula prema Feniksu i glasno izrekla svoju odluku.

„Želim da Theodoros pođe sa mnom."

„Da li je to tvoja konačna odluka?", upita je Argus.

„Jeste!", odlučno reče ona, dok je osećala kako joj srce igra od Theovog pogleda.

Argus se sam od sebe podelio na dva dela, njegov dvojnik je sleteo na Luciino rame. Ona ga zbunjeno pogleda.

„Šta se dešava?"

„Kao feniks svetlosti, ja mogu da se umnožavam na koliko god delova ja poželim. Krenuću sa vama, dok će moj dvojnik ostati ovde."

Pogledom je pokazao na drugog Argusa koji je sleteo na jednu granu drveta i radoznalo ih posmatrao svojim crnim očima.

„U redu", Lucia duboko udahnu, a hrabrost naglo ispuni njena pluća. „Hajde da obavimo to!"

„Dobro onda! Srećno i budite pažljivi."

Nakon tih reči, vrata drveta su se sama od sebe otvorila, otkrivajući mrak u koji su morali da zakorače. Theodoros i Lucia su duboko udahnuli, a onda zakoračili u tamu. Argus je poleteo uvis, a vrata su se sama od sebe zatvorila. Aleuriona je zabrinuto posmatrala vrata, cveće drveća ispuštalo je neke čudne mirise koji joj nisu prijali, i ona iznenada oseti kako joj telo slabi. Pala je na kolena, Heros je brzo dotrčao do nje sa namerom da joj pomogne.

„Aleura, da li si dobro?", zabrinuto je vikao Heros, ali pejzaž pred njenim očima je gubio boju. „Hej, Aleura! Šta ti je?!", dozivao ju je, ali ona nije reagovala, jer je njena svest već putovala po prošlosti.

Heros je zabrinuto pogledao u njeno lice, a onda svoje ledene oči spojio sa feniksom. „Arguse, znaš li šta joj je?!"

„Znam. I ne brini, Prinče južne Omnie. Biće Princeza dobro."

Heros mu premada nije verovati. Zabrinuto je milovao njeno lice, nadajući se da ovo gubljenje svesti nema nikakve veze sa mračnim činima zlog gospodara. Nadao se da joj ponovo nije ušao u um, kako bi je mučio i plašio, kao što je imao običaj da radi. Nadao se da Aleurionina svest nije završila u Arseniosovim zlim rukama.

* * *

Na drugom kraju grada, Cadenza, Yolantha, Panteleon i Elion su spašavali povređene ljude, njima su se pridružili i grofovi vojnici, koji su izbavljali ljude iz kućice u kojoj je gorela vatra. Požar je zahvatio ceo sprat, a nepokretni dekica je dozivao u pomoć. Yolantha, je brzo preuzela svoje demonsko obličje, a stariji čovek, videvši kakvo se čudovište nalazi pred njim, počeo je uspaničeno da viče iz sveg glasa.

„Ahhh!!", vrištao je on, na trenutak je poželeo da se baci u vatru koja je nemilosrdno uništavala sve što se nalazilo iza njega. „Demon, demon! Skloni se od mene slugo zla! Aaaa!!!"

„Sve je u redu gospodine, ne trebate se brinuti. Ja Vas neću povrediti", pažljivo je pružila ruku prema njemu, čekajući da je on dohvati.

Dekica je na trenutak pogleda svojim starim očima, a onda je strah preplavio njegovo telo i on se iznenada okrenuo prema plamenu. Yolanthino srce je glasno počelo da tuče, dok je gledala kako se dekica predaje užasnoj sudbini. Skočio je u vatru, a njen plamen obgrlio je čitavo njegovo telo. Yolantha je krenula za njih, zgrabila ga je i brzo izletela iz kuće. Čovek je vrištao, dok se plamen po njegovoj koži širio. Yolantha ga je spustila na zemlju, a onda magijom uspela da ugasi plamen. Cadenza mu je prišla, i zabrinuto kleknula pored njegovog spaljenog tela. Yola se pretvorila u svoje obličje čoveka.

„Šta se desilo?!", zabrinuto upita Cadenza, dok je pustila da se peckanje u njenim prstima pretvori u magiju koja zaceljuje rane.

„Pokušao je da se zapali!"

„Oh, tako mi svemoćnih Bogova!"

Magija je zacelila rane, i Cadenza spusti ruke kraj svog tela. Talarin i Panteleon su pomogli starom čoveku da ustane na noge, a on je prostrelio Yolanthu jednim oštrim pogledom. Iznenada, čovek je podignuo svoj štap i njome udario Yolanthu po desnom ramenu. Jauknula je od boli i brzo stavila ruku na mesto gde ju je štap pogodio.

„Gospodine, šta Vam je?", šokirano je gledala starog čoveka koji je bio spreman da je ponovo napadne, snažno ju je udari štapom još jednom, ovog puta u predelu stomaka. „Prestanite! Došla sam da Vam pomognem. Zašto me napadate?", grčila je lice od bolova koje je zadobijala.

„Demon, demon si ti! Čudovište!", vikao je čovek, dok je štapom obarao Yolanthu na pod, njegov štap se iznenada pretvori u dvojni mač. Podigao ga je visoko. „Zbogom čudovište!"

Zrak magije istrgao je štap iz starčevih ruku. Yolantha je skrenula pogled, a u daljini je stajao Talarin, sa mača koji je držao u rukama slivale su se tamno crvene kapi krvi. On hitro podignu mač prema starcu, koje su oči postale drečavo zelene, neprirodne boje. Starac je zasiktao i Yolantha je znala šta je u stvari taj starac bio. Na njegovim rukama stvorile su se oštre kandže, a zubi tvrdi poput čelika, napali su Talarina i naneli mu ozbiljne povrede. Yolantha nije gubila vreme, brzo je ustala, i odjednom čudno strujanje pojurio je kroz njenu krv. U rukama je stvorila luk, crna vatra igrala je na njenim prstima, a zatim se od dima pojavila strela. Stavila je strelu u luk, a onda je ispalila i ona je presekla vazduh i zarila se pravo u grudi Demona koji je umro sićući u agoniji.

„Talarine, da li si dobro?!", kleknula je do njega i sklonila telo Demona sa njegovog, pažljivo ga je uhvatila za povređenu ruku.

Talarin je jauknuo od boli, na njegovoj ruci nalazila se mala rana. „Demon me je... povredio, Yola..."

„To vidim. Moraćemo da sanirano te rane, ali prvo da odemo na neko sigurno mesto. Dođi."

Pomogla mu je da se vrati na noge, sve vreme ga je pridržava da ne padne. Cadenza i Leon su krenuli za njima. Talarin je jedva hodao, a onda je uočio crnu fleku na svojoj ruci. Panika mu je prošarala telo, ali ništa nije rekao. Telo mu je slabilo, a on se pitao zašto. Da li ga je neki demon ujeo i ubrizgao u otrov? Cadence, kao da je osetila da nešto nije u redu sa njenim bratom, pogledala je u njegovu ruku. Tamo se nalazio ugriz Demona koji je zadobio dok se borio sa njom, a oko nje crna mrlja širila se poput jezera po njegovoj koži. Cadence ostade bez glasa. Ubrzo su stigli do jedne trošne kućice bez krova, a Talarin se srušio kao isečeno deblo na zemlji. Yolantha i Cadence su brzo kleknule pored njega, suze su se skupljale u njihovim očima, dok mu je sestra dozivala ime glasom koji je podrhtavao od straha.

„Talarine, probudi se! Talarine!"

Panteleonov pogled putovao je do Talarinove ruke, a kada je uočio crnu mrlju i mračnu energiju kako dopiru iz nje, namrštio se. „Šta je to?"

Yolantha je uzela njegovu ruku i dobro se zagledala u crnu mrlju. „Oh ne!"

„Šta je to Yolantha?", ponovio je Leon pitanje.

„To je otrov Demona..."

„ŠTA?!", svi vrisnuše u glas, neverica i strah preovladali su sve emocije u njihovim očima.

„Kako se to desilo?!", Cadenza zajeca kroz suze, nije mogla da veruje da će njen brat sada umreti, da će ga izgubiti ovog puta stvarno.

„Ne znam, Cadenza. Ali, moramo da ga spasimo! Dok ne bude prekasno."

„Probaj svojom magijom Božanstva", reče Yolantha gledajući u nju, pa i njega.

„Jesi li sigurna? Da mogu... to da izvedem?"

„Ti si Orelinina reinkarnacija, naravno da možeš da ga izlečiš pomoću moći Božanstva. Hajde sada, Cadence. Pokušaj!"

„Dobro. Pokušaću."

Duboko je udahnula i stavila ruku na ranu, zatvorila je oči. Osećaj magije i moći ispunio je njeno telo, osećala je srce kako pumpa energiju zajedno sa krvlju, a onda je prenosi sve do njenih šaka i prstiju koji su krenuli da svetle bojom zimskog neba. Rana je počela da se zaceljuje, a toksin da se eliminiše iz organizma u vidu crnih kapljica. Nakon izvedene čarolije, one su pale na zemlju, a Talarin se osećao živim i bio je srećan. Srećan jer mu je život spašen.

„Hvala ti Cadence", on zatim pogleda u Yolanthu. „Hvala i tebi, Yolantha."

Crvenilo joj se širi po obrazima. „Nema na čemu", gledao je u nju toliko nežno, da Yolantha oseti neprijatnosti kako izjeda njenu utrobu. „Ovaj... idem ja da proverim da li smo bezbedni. Možda ima još nekog kome je potrebna pomoć. Cadenza, hoćeš li poći sa mnom?"

„Idem! Leone pobrini se za njega. Može?"

„Bez brige Cadenza. Tvoj brat će biti bezbedan sa mnom."

„Hvala ti", na brzinu je ostavila trag poljupca na njegovim usnama, a onda istrčala iz kućice i krenula da ubija demone.

Panteleon je prišao Talarinu čiji pogled je bio zakovan za zemlju. Snažno se nasmejao kada mu je kroz misli prošla slika devojke bele kose. Leon je to primetio, a onda odlučio da prekine tišinu koja je vladala među njima.

„Sviđa ti se?"

„Ko?", Talarin se pravio da ne zna o čemu Leon govori.

„Kako ko?", lukavo je podigao obrvu dok ga je čitao kao otvorenu knjigu. „Pa Yolantha! Ko bi drugi mogao da bude?!"

„Šššš... Tišina budalo jedna! Ne želim da ona to sazna. Mislim, da mi se sviđa na takav način... Hoću reći... Nebitno!"

„Slušaj me Talarine, mislim da bi trebao da kažeš Yolanthi kakva osećanja stvarno imaš u svom srcu", Talarin je gledao u njega očima koje su svetlele od suza, kao zvezde na noćnom nebu. „Jer, ako ne preuzmeš stvari u svoje ruke, posle bi mogao da se kaješ. Pozovi je na igranku, zbližite se. Siguran sam da bi Cadence bila srećna kada bi videla svog brata i svoju prijateljicu zajedno."

„Stvarno tako misliš?"

Leon mu je klimnuo glavom. „Moraš da otvoriš svoje srce za nove ljude, Talarine. Jedino svetlost budućnosti, može uspeti da otera bol i tamu koju ti je ostavila prošlost."

„Hvala ti na ovome. Iskreno."

„Nema na čemu", potapšao ga je Leon po leđima. „Hajde sad! Moramo da pomognemo Cadence i Yoli", namignuo je na njegov osmeh koji se pojavio kada je izgovorio ime devojke koji je Talarin voleo. Oni ustadoše i pođoše da ubiju Demona i zaštite svoje voljene devojke.

* * *

Lucia je polako letela po mračnoj unutrašnjosti drveta zajedno sa svojim feniksom. Da nije bilo njegovih krila koja su iz sebe rasipala zlatnu svetlost, definitivno sve što bi upalo u domen njenog vidokruga, progutao bi večiti mrak. Ona je svojim očima boje topljene karamele gledala naokolo, a onda je u odraz njenog oka upala dugačka crna ruka oštrih prstiju, zastrašujuća i stvarna. Lucia je trepnula par puta, ne bi li se uverila da je oči ne varaju. I nisu. Ruka ju je zgrabila za nogu, a hladan dodir naterao je njenu kožu da se naježi, vrisnula je kao da neko ide mačetom na nju. Theodoros, koji je čuo njen vrisak, brzo je potrčao da joj pomogne, ali tada su ga sa svih strana opkolile senke blokirajući mu put do nje. Senka je vukla Luciu prema sebi, a Argus je pokušao da joj pomogne, međutim i njega su senke vešto napadale. Theodoros i Argus bili su zarobljeni iza rešetaka od senki, i nisu mogli da priđu Lucii, koju je druga senka uhvatila za ručne zglobove. One su je vukle u svoju jazbinu iz koje se širio miris straha i smrti.

„LUCIA!!!", vrištao je Theodoros, borio se sa senkama spreman da joj pomogne da se izbavi iz podlih ruku koje su je čvrsto držale.

„THEO!! Pustite me! Ne, ne, ne!!!"

Senke su je sve više stezale, a ona je gubila vazduh uz pluća. Mrak je gutao sve što se nalazilo oko nje, bila je uplašena i nije znala kako da se izvuče iz ovog zlokobnog vrtloga u kome se našla. Bila je bespomoćna i sama. Theodorosov glas gubio se u crnoj magli nesvesti.

Munja i ti ste jedno...

Nemoj se plašiti njihovog razarajućeg zvuka...

Lucia naglo otvori oči. Čula je jasno Vidarnin glas koji je izazvao da se nebo njenih moći potpuno otvori, a nju obuzme sila jaka poput gromova koji su naterali elektricitet da struji pod njenom kožom. Pogledala je u svoje ruke, srebrne munje granale su se po njenim šakama i ona je znala tačno šta joj je činiti. Raširila je ruke, a njene moći rastrgnule su tela senki u paramparčad. Vrišteći su se povukle u središte Pakla koje ih je stvorilo i iz kojeg su došle. Zaplivala je i za čas došla do Theodorosa koji je bio u nesvesti, pokušala je da ga probudi drmanjem, ali to nije imalo nikakvog efekta. Suze su se nakupljale u njenim očima koje su sada sijale istom onom belinom kao i snežni pokrivač sredinom decembra, a srebrne vlasi kose letele su divlje oko nje.

„Theo! Theo, probudi se!", vikala je ona u nadi da će ga prizvati sebi, da će je on pogledati svojim prodornim očima boje safira. „Theodorose, to sam ja, Lucia! Molim te, moraš da se probudiš! Moraš da mi pomogneš da pronađem Vidarninu Lunarnu ogrlicu! Theodorose!"

Ali, on se nije budio. Lucia uplašeno proguta knedlu, a suze su krenule da teku niz njeno uspaničeno lice. Držala ga je čvrsto, dok joj je srce sa strahom pumpalo krv. Disanje joj se ubrzalo, a vid zamutio. Nije smela da dozvoli da panika preovlada njenim telom, jer u tom slučaju Margastilentius bi se probudio i njegova hladna bujica moći bez kontrole srušila bi čitav miran svet koji je planirala da izgradi za nju i Theodorosa. Miran svet, odgovor se javio u njenom umu, a svet je iz magle straha pobegao na svetlost spokoja i sreće. Njen pogled lutao je po njegovom licu, sve dok nije pao na njegove usne, delovale su sočno i mamile su je svojim punim izgledom. Uradi to, naredilo joj je telo, i ona je utisnula svoje usne na njegove, vatromet adrenalina krenuo je da puca u njenom telu, a Theo kao da je osetio strast u vazduhu, otvorio je svoje oči. Kada je osetio njene usne preko svojih, uzvratio joj je mekani poljubac, njihove usne plesale su dok se svet oko njih rušio, ali to nije bilo važno, jer su oni znali da žele jedno drugog. Argus koji je sve to posmatrao, bio je srećan jer su se konačno dva srca koja su bila izgubljena na putu ljubavi, spojila. To mu je i bila namera, da spoji Luciu i Theodorosa i zapali plamen ljubavi između njih dvoje.

„Luc... volim te...", te reči milovale su njene uši.

„Volim i ja tebe... Theo..."

Senke su nestale, bile su zapaljene snagom plamena njihove ljubavi. Usnama je milovao njene, dok je vlažni jezik ostavljao tragove u njenoj usnoj duplji. Znak da pripada samo njemu, i da ukoliko je neko povredi, polagaće paklene račune za svaku njenu povredu. Sa njene glave nije smela da fali ni dlaka, jer onda Theo nije ostajalo drugog izbora, nego da iščupa dušu svakome ko bi je takao. Pripadao je samo njemu, i on je to znao, a znala je i ona. Prstima mu je prešla po koži vrata, dok se topila u njegovim mišićavim rukama. Osetila je kako se ježi na svaki njen dodir i nije želela da prestane, bilo je nemoguće kontrolisati svoje telo pod snagom strasti koju su toliko dugo krili jedno od drugog. Ona je konačno izašla iz skrivene kutije njihovih srca, pokazala se svetu, i oni su želeli sve svoje emocije da poklone jedno drugome. Iznenada, njihov romantični trenutak razbi srebrna svetlost koja je mamila Luciu da joj se približi, da oseti njenu toplotu. Polako je odvojila usne od Theodorosa, koji je bio zadihan, znoj mu se slivao sa čela što ga je činilo još privlačnijim nego malopre. Lucia se zanosno ugrozila za usnu u želji da uništi tu nepotrebnu distancu izmeću njih poljupcem. No, nekakva čudna iskra ju je dozivala, i to nije bila Iskra koja je trenutno zračila između njih dvoje. Ta iskra, dolazila je iz dubine mračnog ponora u kojem su oni lebdeli, držeći jedno drugog za ruke.

„Da li i ti to osećaš?"

„Šta?", upita on gledajući u njene nežne oči u kojima se rađala neka nova nada.

„Ja, imam neki čudan osećaj... nešto me priziva", pokušavala je da objasni. „Ne mogu to tačno da objasnim, ali mislim da trebam da idem dole."

„Tamo?! U tamu?"

„Da. Mogu da čujem čudnu pesmu kako me priziva, želi da odem tamo dole. Moram da odem tamo dole!"

„Lucia, jesi li ti poludela? Tamo nema ničeg osim tame i usamljenost, hladne i bolne usamljenost. Molim te, ostani ovde. Želim da te zaštitim. Nemoj da ideš tamo, ostani pored mene."

„Žao mi je, ali ja moram da idem tamo. Ovo nije tvoj izbor... već moj."

„Lucia, tamo dole je opasno!"

„Čitava Omnia će biti u opasnosti, ako ja sada ne odem do te svetlosti i saznam šta je to! Možda je to druga ogrlica, Theo. Ako jeste, moram da je uzmem. Shvataš?"

Theovo srce je lupalo nenormalno brzo, zbog straha koji mu se sve više i više ulivao u vene, čineći ga da zadrhti. Nije želeo da je pusti. Želeo ju je pored sebe, da je uvek ima, da je uvek štiti. Međutim, znao je da ako ona ne ode po tu svetlost, na njihove živote zauvek bi mogao da padne veo tame. To nije smelo da se desi! Ostavio joj je još jedan poljubac, slađi od meda iz košnice, a onda nežnim dodirom pomerio zalutale pramenove kose sa lice.

„Budi pažljiva. Ne želim da te ponovo izgubim", strastvene reči pomešane sa njegovim vrelim dahom, učinile su da Luciino srce zatreperi. „Ne sada kada sam te napokon dobio."

„Nećeš me izgubiti. Volim te...", prošaputala je, a onda zaplivala ka tami.

Budi pažljiva, gledao je kako Lucia postaje samo jedna usamljena zvezda u tami, a onda potpuno nestaje u njenoj dubini.