The art of living [1]

act viii

19.06.2016.

Jedem previše i gadim se sa sobom. Hoću da to sve izađe iz mene. Hoću da budem mršava kao sve ostale devojke. Hoću da mi ostanu samo kost i koža.

Otišla sam do kupatila i bacila se na kolena. Bolelo je na početku i mislim da će mi ostati modrice, ali baš me briga. Stavila sam svoju šaku što dublje u moja usta i pokušala da učinim sebe da povraćam. I osetila sam kratak nalet, ali ništa nije izašlo.

Ne mogu da povraćam. Samo sam nastavila da sedim na podu mog kupatila sa kolenima koja su malo krvarila jer su udarila u pločice. Pokušala sam ponovo i opet ništa. Samo sam naslonila svoju glavu na hladan zid i počela da plačem. Ovo je prvi put ovog leta da sam plakala.
Osećala sam se slabo, veoma slabo. Ali to nije bilo ništa u poređenju sa osećajem imperfekcije, ružnoće i debljine.

Ponovo sam se vratila u moju sobu i otvorila sam svesku sa crnim koricama. Zgrabila sam hemijisku olovku i počela da pišem. Ne, nisam pisala jedno od ovih beznačajnih pisama - stvarno sam počela da pišem.
Uspela sam da pišem i stvaram. Ono što sam htela od početka.

Nikada nisam znala da će moje bele, drhtave ruke biti sposobne da napišu reči koje nikada ne bi izašle iz mojih usta.

-Blue