The art of dying [2]

act viii

23.06.2016.

Nisam imao hrabrosti da odvedem Blue na plažu. To je naše mesto i niko ne zaslužuje da ga deli sa nama.

Umesto toga sam je odveo na drugo mesto, na nadvožnjak.

Ovo je mesto gde sam završio kada si me ti ostavila i gde sam hteo da završim sve.

Ali kada sam tu totalno odlučan došao, setio sam se još nekih stvari koje si mi rekla na plaži.

Zbog tih stvari nisam skočio, ti si ta koja me je održala živim.

"Udahni, izdahni." Rekao sam Blue dok sam to glasno uradio i uhvatio njenu ruku. Naše znojave i drhtave šake su bile spojene, a oči zatvorene. Mesto gde smo mi bili se nije treslo, ali smo se mi osećali kao da jeste. Voz je proletio ispod naših nogu, jureći prema nečemu nepoznatom, a mi smo još uvek živi.

"Voz je prošao. Ptica je proletela. Čuli smo brujanje. Stojimo ovde, visoko. Imaš vazduha u svojim plućima. I sve je to zabeleženo, u tvojoj glavi. To je umetnost življenja."

Ali oboje smo pogrešili.
To je bila umetnost umiranja.

-Troy