Uvek biram tebe [2]

Bliže nego što se čini

"Problem je u njenom bratu. On je lud. Upropastio je celu porodicu."
Nensi Holder, Prikriveno zlo

➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖

Sledećeg dana našla sam se u biblioteci i sa Alisijom sam radila domaći.

Iako sam se veoma teško koncentrisala na školu, znala sam da ne smem da posustajem. Ali jeste mi bilo teško.

Hoću li se ikada izvući iz ove depresije? Ponekad mi se čini da ne mogu da zamislim sebe srećnu, ali onako istinski srećnu. To mi je previše čudna slika. Ne ide uz mene jednostavno.

"Misliš li da ću dobiti bar dvojku sutra na testu iz biologije?", pitala me je Alisija vraćajući me u ovu glupu stvarnost.

"Dobićeš mnogo veću ocenu od dvojke, samo nemoj da se nerviraš toliko."

"Znam, ali ne mogu protiv toga."

"Škola je nebitna. Mnogo ljudi šizi ako ne dobije peticu na nekom predmetu ili ako pogreši jedno pitanje. Ne treba dozvoliti da škola upravlja tvojim živcima. Kad pogledaš šta te sve čeka u životu, škola ti se čini kao kap u okeanu. Samo jedna cigla u celom zidu. Ne dozvoli da se zaglaviš tu," rekla sam joj.

Alisija to nije shvatala. Oči su joj zasijale kao da želi da mi veruje.

"Znam", rekla je. "Možda stvarno preterujem. Ali jednostavno sam takva."

Spakovala je svoju crvenu olovku i crnu svesku nazad u ranac. "Hoćeš da idemo da skuvamo kafu?", pitala me je. Klimnula sam glavom.

Izašle smo iz biblioteke i uputile se ka kuhinji. Tamo nam je ona skuvala po kafu, pa smo sele za onaj sto za kojim uvek sedimo.

"Jesi li se čula sa majkom?", pitala me je uzimajući gutljaj kafe.

"Ne. Možda je tako najbolje. Moram prvo da sredim misli. Ovo je bilo s neba pa u rebra."

"Razumem te. Možda bi mogla sledećeg vikenda da odeš kući i da ga upoznaš", predložila je.

"Ne mogu", rekla sam. "Još uvek ne."

Telefon mi je zavibrirao i džepu. Uključila sam ga i videla poruku od nepoznatog broja. Otvorila sam je.

Č. xx

Pokazala sam poruku Alisiji. Ona je stavila ruku na usta.

"O moj bože!", vrisnula je. "Misliš li isto što i ja?"

Nažalost, znala sam na šta je mislila.

Na još veću žalost, upravo sam i ja to mislila.

Zanemela sam. Bukvalno nisam bila u stanju ni da govorim ni da se pomerim. Ruka u kojoj mi je bio telefon je jednostavno ostala u vazduhu.

"Alisija", konačno sam prozborila. "Slušaj, ne spominji nikome ovu poruku. Ni Dženifer, ni Vilhelmini ni Sabrini. Važi? Nikome."

"Važi", rekla je. "Ali zašto?"

"Samo nemoj."

"Ne brini, neću."

Promrmljala sam nešto o tome kako idem malo da prilegnem i uputila se ka svojoj sobi pritom moleći se da Sabrina nije tu.

Uletela sam unutra i videla da je prazna. "Hvala bogu", rekla sam naglas.

Sela sam na krevet.

Uzela sam mobilni i ponovo pročitala poruku. Šta je ovo? Šta sad ovo znači? Gde je on i zašto se ovako igra sa mnom? Ako je to uopšte on. I šta ja sad, kog đavola, da radim? Da odgovorim? Šta ako me neko samo zeza i sad se smeje jer zna da će mi biti teško. Šta ako je to Lana?

U glavi sam se raspravljala sama sa sobom. I odlučila da ga pozovem. Želela sam da znam ko je to.

Možda da prvo javim Ejmi? Da joj pokažem poruku? Ili ne.

Ovo ću da uradim sama.

Pozvala sam ga.

Srce mi je toliko jako lupalo da sam mislila da će iskočiti. Telefon mi je klizao u ruci.

Samo da je on, samo da je on... molim te....

Neko se javio. Zaustavila sam dah. Zaboravila sam sve. I gde sam i kako se zovem. Sve.

"Halo?", rekla sam ali kao da to nisam bila ja. Nisam mogla da prepoznam svoj glas.

S druge strane se neko nakašljao.

On je.

"Čarli? Jesi li to ti?", rekla sam. Nisam mogla da se smirim. I kolena i ruke, celo telo mi je drhtalo. Bože, šta se to dešava sa mnom?

"Dajana?", rekao je polako promuklim glasom. Bože, to jeste on. Nisam mogla da verujem.

"Gde si?", pitala sam ga.

"Ne mogu da pričam dugo. Slušaj, ovo je broj koji ću koristiti. Zvaću te, ali ti nemoj mene da zoveš osim ako nije hitno. Moramo da pričamo. Zvaću te večeras oko ponoći. I..." zastao je, "volim te, i izvini."

➖➖➖➖➖➖➖

VOTE&COMM