Mala bogatašica (ZAVRŠENA 📖🔚).

47. Reci mi u lice...

Leo P.O.V.

Otkako sam došao u ovu jebenu kafanu, moj telefon zvoni bez prestanka. Isaac. Opet i opet. Šta da činim, da se javim? Zašto bih? Postupio je sa mnom jako ružno... Izdao me... A ja, kakav god da sam, njega nisam nikad... A on? Prvom prilikom, zamijenio me, i to s kim? S tim, Williamom...

...

Budim se mahmuran, te sav ukočen. Jebote, zaspao sam pred vratima kafane, mora da me onaj nadrkani konobar izbacio na fajrontu.

Ustajem na noge, te ruke visoko podižem u zrak, protežem se. Zatim, trljam umorno lice, pa rukama čistim odjeću na koju se skupila prašina koju sam počistio valjajući se ispred kafane. Sjebao sam stvar, još jednom. Lincoln se vjerovatno zabrinuo. Bolje da mu se javim.

Lagano, krećem prema kući, a iz džepa vadim mobilni telefon. Bezbroj poziva je tu, poneki od Linca, a svi ostali od Isaaca.

Tu su i poruke... Sve skoro istog sadržaja: javi se, brinem se..., a samo jedna drugačija od ostalih:

Znam da sam sjebao stvar... Ako ništa, dozvoli mi bar da objasnim... Ako ti išta znače godine našeg prijateljstva, javi se...

Spreman mobilni u džep i nastavljam da hodam. Ne znam zašto ovo sve na mene ovako djeluje.

Pri samom ulazu u kuću, susrećem Linca kojem, nakon što me vidi živog, i koliko toliko zdravog, zabrinutost pada s lica.

"Sine, šta je bilo?", pita dok me hvata ispod ramena i pomaže da odem do sobe. Bacam se na krevet, a on sa mene svlači jaknu, tenisice i farmerke.

Zadnje što sam čuo bilo je:

"Sine, šta si Bogu zgriješio pa da ovako tratiš život... Eh, sudbino...", zatim sam utonuo u san...

...

Jebeni telefon ne prestaje da zvoni... Jedva sam s rukom napipao ga sa ormarića. Opet isto ime, Isaac.

Par trenutaka sam gledao, a na kraju odlučio da se ipak javim.

"Reci?", jedva sam uspio izgovoriti.

"Leo, hej, Leo...", zbunjeno je Isaac povikao, vjerovatno se nije nadao da ću se javiti.

"Šta hoćeš?", sklopio sam oči, tako me boli ovako s njim razgovarati, ali ne umijem drugačije.

"Molim te, daj da razgovaramo..."

"Pa evo razgovaramo... Reci što imaš i ne zovi me više."

"Leo, nemoj tako... Molim te, samo želim da popričamo, oči u oči... Neke stvari želim da znaš..."

Par sekundi nisam ništa rekao, listao sam u glavi sve godine našeg prijateljstva... Nije lako baciti sve to, bez riječi.

"Navratit ću kasnije do tebe... Naravno, ako ti ne smeta, ili ako nemaš u planu pozvati kući kao i jučer, novog brata...", s dozom sarkazma sam mu rekao.

"U redu. Dodji, čekat ću te..."

Samo sam prekinuo, bez pozdrava. Telefon sam bacio pored sebe, a glavu zagnjurio u jastuk.

...

Ustao sam se jako kasno... Pet poslijepodne je već odavno prošlo, tako da sam brzo se ustao i krenuo, bez oklijevanja prema Isaacu.