Samo još jednom

Soba 37

Stigla sam ispred stare ali renovirane, ne previše velike zgrade. Posmatrala sam studente kako se užurbano kreću I sudaraju jedni s drugima. Čitav prizor nije bio zadivljujuć, inspirativan I nikako me nije navodio na pomisao da ću poželeti stalno tu da budem. Nije mi polazilo od ruke da se uklopim u tu šarenoliku masu ljudi.
-Prokleti osećaj nepripadnosti , pomislih.
Trebalo mi je nekoliko trenutaka da nateram sebe da se popnem uz par stepenika I prođem kroz mala bela vrata.
Unutrašnjost osvetljavaju neonske lampe a na zidovima oker boje okačene su slike za koje bih rekla da su radovi studenata. Prišla sam portirnici kako bih uzela ključ od sobe. Krupna žena srednjih godina I upadljive jarko crvene, raščupane kose mi je nezainteresovano bacila ključ na pult I hladno rekla -37.
Htedoh da je pitam kojim stepenicama da se uputim I samo što otvorih usta da izustim, ona odmahnu rukom I reče -Delim ključeve, ne informacije.
Neko me dotaknu po ramenu I iznenađujuće prijatnim glasom reče -Pođi sa mnom.
Okrenula sam se I ugledala devojku duge, crne kose I prelepih svetlo zelenih očiju. Po nečemu se izdvaja od većine ali ne mogu da dokučim po čemu. Možda po stavu, deluje veselo I pozitivno za razliku od ove gomile zombija.
-Hajde, ja sam Maja, tvoja cimerka.
Provukle smo se kroz gužvu I popele uz stepenice desno, zatim skrenule desno, prošle kroz dugačak poluosvetljeni hodnik, potom skrenule levo I onda sam konačno ugledala vrata s brojem 37. Veselim pokretima ruku Maja otključa ta ista I kezeći se požele mi dobrodošlicu.
-Ne mogu ti opisati koliko sam srećna što više neću spavati sama , reče.
Zanemela sam. Nisam sigurna šta da kažem na to s obzirom da se jedan deo mene nadao da ću biti sama u sobi. Ipak sam neko ko voli privatnost a to ovde zasigurno neću imati.
Prostor je skučen I zbog ogromnih zelenih zavesa sa draperima pomalo mračan.
Desni deo sobe je definitivno Majin. Na njenom krevetu je bar pet manjih jastuka raznih boja I oblika pored onog za spavanje kao I tri plišana medveda. Pored je noćni stočić sa lampom I hrpa knjiga a sa donje strane kreveta nalazi se nešto što predstavlja orman. Na njenom radnom stolu je takođe gomila knjiga ali I lap top, kozmetika, nakit I još hiljadu sitnica.

Moja strana je prazna. Krevet, radni sto I police čekaju da budu popunjeni.
Trenutak kasnije, ona nastavi: -PomoćI ću ti da se raspakuješ kako bi sve bilo gotovo pre žurke.
-Žurke , upitah.
-Pa da. Večeras u sali studentskog doma je žurka. Organizuje se svake godine kao dobrodošlica brucošima , odgovori ona usput paleći cigaretu.
Dobro je, barem ću moći da pušim ovde pomislih dok sam treseći se izvlačila cigaretu iz pakle. Prošli su sati otkako sam zapalila I već sam osećala potrebu za nikotinom.
-Uh, dobro je, brinula sam da mi ne zapadne neki antipušač. Šta si upisala? , upita.
-Istoriju , odgovorih.
-Zanimljivo. Ja studiram književnost, kao što vidiš svuda oko mene su romani. Čitajući sam proživela mnogo života I u tome uživam , zastade na sekund kako bi uvukla dim pa nastavi - Izvini, mnogo pričam. Često mi to pripisuju kao manu ali smatram da kad nam je već podarena moć govora, zašto je ne bi smo maksimalno koristili.
-U redu je, ne smeta mi , slagah je.
Zapravo, ono što želim su mir I tišina Samoća.

Gotovo celo popodne smo provele sređujući sobu I neobavezno ćaskajući, više Maja nego ja a do kraja dana soba je zadobila potpuno nov opis.