Samo još jednom

Bal

Prišao mi je starac, duge sede kose I očiju tamnih kao nebo bez zvezda. Nosio je dugačak pohabani kaput koji je odavao utisak skitnice. Pomislila sam da želi da mi naudi ali sve što je želeo bilo je da mi kaže par reči. Nejasnih ali upečatljivih. Čvrsto me je stegao za nadlakticu I zagledao se u moje oči. Nisam se branila. Zurela sam njega I verovala mu kao da ga poznajem. Sekunde su bile u pitanju a delovalo je kao večnost, zatim je ispustio moju ruku I odstupio. Nebo nad nama je zadobijalo modre obrise a on konačno drhtavim glasom izusti:

"Uvek si ista! Tako sam te I pronašao. Dugo tragam za tim nebeskim plavetnilom. Sanjaš, je l' da? Vidim ti u očima. Pitaš se ko sam. Više I sam ne znam. Kad sam izgubio tebe, izgubio sam I sebe. Takvo je prokletstvo. Uništava nežne duše. Tako je zapisano I tako mora. Voleo bih da može biti drugačije ali sada su još jači. Poseduju veću moć. Nikad ne preživiš. Tako mi je žao ali od sudbine se ne beži.
Uvek si ista!"

Hitro me je privukao k sebi I rukama nežno obgrlio. Tonući u njegov topli zagrljaj, nesvesno sam zatvorila oči a momenat kasnije kada sam ih ponovo otvorila njega nije bilo. I dalje sam osećala toplinu njegovog tela pa nisam primetila da grlim vazduh.

Satima već sedim kraj prozora neprestano zureći u nedogled. Vidim šumu ali je ne primećujem. Misli mi se komešaju. Šta nije u redu sa mnom? Počinjem da se pitam zašto pridajem toliko značaja snovima. Ipak su to samo snovi, zar ne? I drugi sanjaju ali u mojim ima nečeg stvarnog, istinitog. Polako počinjem da ne razlikujem sne od stvarnosti. Tako su opipljivi. Kao starac koga sam prošlu noć sanjala I koji mi je rekao stvari koje uopšte ne razumem. Ko je on? Ko su oni I o kakvim moćima je to govorio? "Sanjaš, je l' da?"  , neprestano mi se vrzma po glavi. Otkud on zna za moje snove? "Uvek si ista" , šta je time želeo da kaže? Sudbina, prokletstvo, smrt... Toliko pitanja a nigde odgovora. Ono što zasigurno znam jeste da se moji snovi sve češće ponavljaju I da nakon snivanja u mojim očima primećuje se čudna iskra. Prelepa I posebna, božanska I zastrašujuća.

Oktobar je neosetno brzo prošao. Ima momenata kojih ne želim da se sećam ali I onih koje želim da pamtim zauvek.
Damjan...
To ime progoni moje misli. Upliće se u gotovo svaku.
Krotitelj, pobednik. Verujem da mu pristaje.
Videla sam ga svega par puta, ne poznajem ga dovoljno ali gajim neka meni nepoznata osećanja prema njemu. Telo mi drhti I oduzima se u isto vreme, dlanovi mi se znoje I u meni sve igra. Osmeh mi se nekontrolisano razvlači preko lica I ja nestajem. Posmatram ga sa visine. Lebdim u vazduhu I još dugo ostajem visoko iznad.
Ne bih rekla da on oseća isto. Ponekad baci nezainteresovan pogled preko ramena I produži dalje. Ne obraća mi se. Od one večeri srela sam ga mnogo puta ali on mi nije prišao. Jedanput sam iznenadila samu sebe prišavši mu prva. Usput sam smišljala šta da mu kažem, međutim sve ono što sam osmislila isparilo je onog trenutka kad su nam se pogledi sreli. Jedva sam uspela da izgovorim "zdravo" . Uzvratio mi je pozdrav a zatim se okrenuo I otišao.
Zašto je takav? Misteriozan, ćutljiv, rezervisan... Ali upravo te njegove osobine me privlače. Odiše snagom I plemenitošću.
One večeri, u napuštenoj kući, kada su nam se ruke spojile stekla sam utisak da među nama nešto postoji. Čudno I neobjašnjivo ali divno. Danima sam sebe ubeđivala da je možda samo stidljiv I da čeka pravu priliku ali očigledno sam zavaravala samu sebe, poneta tim osećajem zaljubljenosti, što bi rekla Maja.

***

-Aleks, jesi li videla moju crnu torbicu? Nigde ne mogu da je nađem?

-Nisam. Možda si je izgubila sinoć. Majo, mislim da previše piješ. Ne bi bilo loše kada bi napravila pauzu.

-Ma daj Aleksija. Jednom se živi. Uostalom meni je lepo. Nemam nameru da prestanem. Za razliku od tebe ja uživam u životu. Izlazim, upoznajem momke, stičem iskustva... A šta ti radiš? Ništa, jedno veliko ništa.