Opet monolog. Po ko zna koji put. Ali, danas mi treba slušaoc. Jedan, ne tražim više. Da ne govori apsolutno ništa. Da ćuti i da sluša.
Moje misli - moja stvar. Prosto je. Moje misli su moje dok ih ne izgovorim, dok ih ne zapišem. Onda postaju tuđe, postaju tvoje, dragi moj slušaoče.
A kako sam starija, iskusnija i kako saznajem više nešto mi nije do razgovora. Čak mi, ponekad, nije ni do pisanja. Ali, vapi ovo bjelilo za crnom bojom, traži da se okalja - mojim mislima.
Srce moje - željno razgovora, duša moja - željna razumijevanja.
Ali, um progovara. Ne da mozak da se spotaknem, da se ogolim pred ljudima i da njihov rob postanem. Da mi misli zarobe, da ih sebi prisvoje, kao da su njihove a one su tuđe, moje.
Pa tako u posljednje vrijeme volim samo da posmatram. Ljude, njihovo ponašanje, okolinu, predmete, reakcije... Ne pronalazim ništa zanimljivo, ali bar sam spokojna. Ili nisam. Ne znam.
Znam da više ne mogu pred ljudima iznositi svoje misli. Teško mi je podijeliti ih sa samom sobom, a kamoli s drugima.
Riječi su drugo. S njima mogu i da se razbacujem. Ko može sa sigurnošću tvrditi da su moje riječi ujedno i moje misli?
