Proračunato zaveden 🔚

Part 5

Prošlo je nedelju dana od kad je moja mama otišla kod svojih roditelja. Čule smo se svakodnevno, za to vreme živela sam kod Milice, nekako se i Jovana preselila tako da je bilo zabavno ali nedostajala mi je samoća, nedostajalo mi je slikanje. Sa Viktorom sam se videla par puta, i svaki put smo bili kod njega kući, upoznali smo se, ja sam se igrala sa Đavolom, jednom smo kuvali, pozvao me je dva puta na večeru, napolju, ali sam odbila, zbog Filipa, koga sam ove nedelje videla dva puta. Sve u svemu Viktorov i moj odnos je bio na ivici, družili smo se ali želeo je više, iskreno i ja sam. Kako sam bila puna energije vratila sam se kući jer mi je slikanje bilo potrebno.

Ostavila sam telefon, presvukla se za slikanje i popela se na tavan, to je moj atelje, tata ga je sredio za mene, najbolji poklon koji sam dobila, ikada.

Kad sam završila bio je mrak a ja umazana, krenula sam po telefon kada se oglasilo zvono na vratima. Kako neko očigledno nije hteo da odustane rešila sam da ovako obojena otvorim vrata.

- Zašto se ne . . . - Viktor je zastao usred rečenice.

- Ćao.

- Obojena si - primetio je.

- Slikala sam - sklonila sam se u stranu.

Protresao je glavu i ušao unutra.

- Zvao sam te deset puta, kako se nisi javljala otišao sam do Milice, tamo mi niko nije otvorio vrata i palo mi je na pamet da proverim da nisi možda ovde.

- Telefon mi je u spavaćoj sobi, a ja slikam na tavanu, nisam ga čula.

- Zašto ga ne nosiš sa sobom?

- Da mi ne odvlači pažnju, uostalom svi znaju da ako se ne javljam na telefon slikam.

- Ja nisam znao - namrštio se.

- Evo sada znaš. Je li nešto hitno?

- Nije, samo ne volim kad ne mogu da te dobijem, zabrinuo sam se. Jesi li jela?

- Zapravo nisam.

- Moje sestre su kuvale danas.

- I?

- Kuvale su za tebe.

- Za mene? Zašto?

- Žele da te upoznaju, obećao sam da ću te odvesti kod njih.

- Ovaj, nisam znala da znaju za mene – iznenadila sam se.

- U koliko sati je večera?

- Viktore? – zašto bulji u mene i smeška se. Da li me čuje?

- Viktore – ponovo sam ga pozvala. Nasmešio se još više i približio mi se. Uzeo je moju glavu među svojim rukama i palčevima mi brisao lice.

- Da li bi mi pokazala šta si naslikala?

- Da – progutala sam knedlu dok mi srce bije kao ludo.

- Kasnije – sa osmehom je približio svoje lice mom licu i poljubio me.

Bilo je slatko, opijajuće i meko, njegove usne su tako nežne, osećam ukus mentola koji pomešan sa mojim hormonima pravi buru u mom telu.

- Tako, sad mogu reći da si moja devojka – rekao je kad se odvojio od mojih usana.

Nasmejala sam se kad sam shvatila šta je rekao.

- Trebalo bi češće da se ljubimo – našalila sam se.

- Trebalo bi, hajde da ti pokažem moj atelje – zaista se dobro ljubi.

Odvela sam ga na tavan i povukla se sa strane dok je on razgledao moje slike.