Unapred zavedena 🔚

Part 18

Pretpostavila sam da će Damjan hteti da razgovara sa mnom o današnjoj situaciji i zato sam pobegla kod Milice. Nemam večeras živaca za njega, mamlaz je iz mog kreveta odmah uskočio u tuđi. Namerno sam isključila telefon, neka se jede a ja ću večeras da uživam, jer veče provedeno sa Milicom može rezultirati samo smehom.

Nakon razgovora sa Larom, naredim svojoj pomoćnici da pošalje poruku Damjanu u kome ga obaveštava gde i kada da se pojavi ako želi da prisustvuje mom pregledu, tek tad uključim telefon i preplave ga poruke sa propuštenim pozivima, bacim pogled, ništa bitno i sve ignorišem.

Malo pre jedanaest ulazim u ordinaciju doktorke Marić koju mi je preporučila Evina majka i zatičem u hodniku Damjana. Deluje smireno.

- Došao si?

- Naravno – odgovori pomalo uvređeno

Ubrzo nas sestra obavesti da možemo ući, jednom sam prošla kroz ovo i sad se osećam spremnije.

Fetus je bio u redu, veličine zrna, doktorka je bila prilično zadovoljna, rekla mi je ono što sam već znala i dogovorili smo se za vitamine i sledeći pregled.

Damjan mi nije dozvolio da platim pregled, nisam htela da se raspravljam sa njim zato sam slatko odustala.

Zatišje najavljuje buru. Čim smo izašli iz ordinacije Damjan me hvata za nadlakticu i vodi prema svom automobilu i to navalentno.

- Damjane pusti mi ruku – naređujem iako njegov izraz lica ne deluje raspoloženo.

- Dosta mi je tvojih gluposti, ulazi u auto – otvara mi vrata i nežno me gura unutra. Besan je kao ris. Nije baš da mogu da se bijem sa njim zato bez reči poslušam.

Sve radi besno, pali auto, vozi, gleda ispred sebe. Ne smem ni da mu se obratim. Možda je ljut što sam isključila telefon?

Dok je prerađujem milion zašto, on me ignoriše.

Nakon dvadesetominutne vožnje stižemo na aerodrom. Šta ćemo ovde? Damjan gasi auto, izlazi, dolazi do moje strane i otvara moja vrata. Pruža mi ruku.

- Neću da izađem dok mi ne kažeš zašto smo ovde – odbijam tvrdoglavo.

- Dobro – uhvati me za nadlaktice i izvuče iz auta.

- Damjane - viknem preneraženo.

- Ovo ti neće biti potrebno - uzme moju torbu i ubaci je natrag u auto.

- Hej – viknem.

Bez reči me povede ka manjem avionu.

- Prestani da me vučeš – naređujem mu ali me ne sluša. Razmeni klimanje glave sa dvojicom muškaraca i uvede me u avion.

- Damjane naređujem ti da me vratiš kući. Šta sve ovo znači? - besno se okrećem ka njemu ali on me i dalje kulira. Kratko porazgovara sa posadom na grčkom jeziku i skine kravatu.

- Veži se, polećemo.

- Gde bre polećemo? Ja ne idem nigde, vrati me kući.

Prvo me pogleda besno a zatim mi se približi preteće. Malo ustuknem od tog pogleda i krenem unazad. Stolica, zadnjica i sela sam. Nagne se i stavi mi pojas.

- Čeka nas dug razgovor, zato ti savetujem da se opustiš jer ne možeš reći ništa što će me naterati da se predomislim. Odavde letimo za Grčku, a tamo ćemo se ukrcati na brod, zato ti savetujem da me ne nerviraš i da se smiriš jer ćemo u suprotnom zauvek ostati na tom brodu. Da li smo se razumeli?