Nobody needs to know

[19] "Nisi ti za Filipa."

~Devetnaesto poglavlje - "Nisi ti za Filipa." ~

Osećam njegove usne pritisnute uz moje, kao i njegove ruke oko mog struka, ali nema onog osećaja. Nema onoga kada mi se stomak prevrće kao da je unutar njega retardirana vevrica na kokainu.. nema onoga da mi se celo telo naježi, I da u isto vreme osećam kako mi je vruće..

Okej, lepo je. Lik zna da se ljubi, ima meke, pune usne..

Ali to nije to.

Nema onih ogrebotina po usnama, koje me uzbudjuju dok ih ljubim. Nema onog žara po njima. Njegov jezik ne hara po mojim usnama i ne osvaja me kao što to zna Uroš.

Jebote! Uroš!

On je I dalje tu.. Gleda nas iz kola..

Osećam kako krivica počinje da me girze i lagano odvajam usne od Filipovih, trudeći se da to što više izgleda prirodno..

Spustim pogled ka dole, osećajući sram I krivicu kako me izjedaju. Ne usudjujem se da gledam u bilo šta drugo sem mojih nogu.

Osećam dva prsta na mojoj bradi I to me natera da se moj pogled sretne sa bistrim, crnim očima. Ima predivan sešak na licu, te i ja prislim svoj, ne želeći da povredim ovog divnog dečka ispred mene sa mojim sranjima o njegovm najboljem drugu..

Ubedljivo bi pobedila na takmičenju za najgoru devojku ikada!

"Ovo sam želeo odavno da uradim.." - kaže pomalo sanjarski, dok mu osmehblista na licu. Pogleda me, čekavši moju reakciju.

Lažno mu se nasmešim - " I ja.."

"Znači..ideš?" - pita me, I podseti me na ono što smo Uroš I ja radili pre samo par minuta.

Okrenem se, u potrazi za Urošem ili njegovim autom, ali kad vidim ni jednom,kroz mene prodju razočarenje, pa tuga,pa krivica..

Otišao je...

Uzdahnem i okrenem se ka Filipu sa srećnim osmehom, koji je naravno, bio lažan.

"Izgleda da ostajem!" - nasmejao se i povukao me u zagrljaj.

"Tako sam i mislio.."

~*~*~*~*~*~*~*~

Pošto Filip zaustavlja auto ispred moje kuće, okrećem se i pogledam u njega, koji je, više-manje u pripitom stanju.

"Molim te, pažljivo vozi.. ok?"

Klimne glavom i nasmeši se. Približim mu se i krenem da ga poljubim u obraz, ali me on povuče tako da nam usne opet ostanu sklopljene. Nekako me prebaci da mu sedim u krilu, te zavije ruku oko mog struka, a drugu stavi na moju zadnjicu. Pošto izgubimo dah, on predje na moj vrat, na kom obnavlja znakove da sam njegova.

"Filipe.." - pokušam da ga dozovem.

Ne reaguje.

"Filipe, pred mojom smo kućom. Može svakog časa moj tata ili Valentina da izadju.." - nakon toga dahnem, jer je našao moju slabu tačku.

Par puta je zasisa,a onda prodje jezikom po njoj, zbug čega mi se žmarci popnu uz kičmu. Oduprem se lepom osećaju I stavim ruke na njegova prsa, uspravi se I on konačno klimne glavom.

"Laku noć lepotice."

Poljubi me na blic i onda otvorim vrata i izadjem.

~*~*~*~*~*~*~*~*~