Jedan dan za kraj

Upoznajte Auroru

Da li znate da moje ime predstavlja svetlost? Tako je, ja sam navodno dete svetlosti zapravo to je samo moje ime, i ja nisam jedina osoba na svetu sa tim imenom. Mislim da mi u ovom trenutku moje ime ne odgovara, bolest je uzela maha na mom licu, oči su mi upale, lice mi je previše bledo a smeđa kosa? Ona je počela da opada mnogo pre nego što sam otkrila koji je razlog tome, ali danas sam obećala sebi da neću razmišljati o leukemiji, danas je dobar dan, savršen dan, sunčan i topao dan za moj rođendan i oproštaj.

Obukla sam se kao što se oblačim svakog dana, farmerice, majica i starke, to je moj stil za školu, inače idem u srednju ekonomsku školu. Ali danas sam stavila i plavu maramu na glavi, da mi se slaže sa plavim starkama ili bolje rečeno da mi drži kosu tu gde jeste, ne želim da je za vreme užine u školi pronađem u mom tanjiru. To bi bilo zanimljivo.

Silazim niz stepenica i ugledam sve članove moje porodice u dnevnoj sobi. Ne, ovo nije nimalo jezivo, prevrnem očima.

- Srećan rođendan princezo – tata me prvi grli.

- Hvala tata – progutam knedlu koja mi se odjednom stvorila u grlu.

- Dušo – mama me grli dok sputava suze.

- Seko srećan rođendan – Ema me zagrli nekako trapavo i od kad ona mene zove "seko"? Obično sam veštica. Šta ćeš, čari leukemije.

Pogledam u svog malog brata koji drži Kralja na povodcu i gleda u pod.

- Nik, ti nećeš da mi čestitaš rođendan? – pitam ga.

- Neću – okrene se i odvuče Kralja za sobom.

- Nik – mama vikne za njim.

- Pusti ga mama, kasnije ću popričati sa njim – zamolim je.

- Dobro dušo, što se tiče tvog rođendana . . .

- Mama, rekla sam ti juče, samo obična večera, torta i mi, i naravno bez razgovora o leukemiji, to je sve što tražim – podsetila sam je.

- Dobro dušo – ponovo me zagrli i znam da je na ivici da se rasplače.

- Moram da idem devojke me čekaju da mi predaju poklon – pomislim na Anu, Ketrin i Viktoriju, mi smo četiri totalne ludače.

- Naravno.

- Izvoli – tata mi pruža ključeve od svog auta.

- Šta je to ? – iznenadim se.

- Zvanično si punoletna, i nemoj da mi slupaš auto – pripretio mi je kao ozbiljno.

- Hvala tata i potrudiću se da ga vratim u jednom komadu – nasmejem se i poljubim oca u obraz. Zatim se okrenem i sa osmehom napustim kuću.

Bokte ova leukemija ima svojih prednosti, pogledam u očev audi i ozarim se.