Nisam se ja za tu jednu celu godinu danonocnog dopisivanja zaljubila u njega, zavolela sam ga. Bili smo u vezi. Vidjali smo se makar jednom nedeljno. Bilo mi je zabavno sa njim. Bio mi je kao najbolji drug i decko u jednom. Stalno smo se svadjali, ali bi se i pomirili. Zadnja svadja je bila presudna da se vise ni ne cujemo ni ne vidjamo. Djavola ne vidjamo, skoro svaki put kad izadjem vidim ga. Prolazimo jedno kraj drugog kao obicni stranci.
- To si i htela, zar ne? Da prekinete svaki kontakt i da postanete stranci samo zato sto ste prekinuli tu vezu, a ti si kriva za to! - non stop mi glasic u glavi ponavlja ove dve recenice. Postali smo stranci sa gomilu uspomena. Drugarice mi kazu da sam ga povredila, ali nisam htela. Bojala sam se da cu biti povredjena kao i prosli put. Kad prodjem pored njega, te iste drugarice me pitaju zasto ne zelim ni da ga pogledam. Zato sto je jedan pogled dovoljan da mu potrcim u zagrljaj i samim tim povredim i sebe i njega ponovo. Volim ga! Jebeno ga volim! Ali ne mogu da ga povredim ponovo. Raskinuli smo jer je on bio ljubomoran. Poceo je i da flertuje sa drugim devojkama preda mnom da bi me napravio ljubomornom. On ne zna da ja ni jednog nisam pogledala za tih godinu dana!
