Marko Pjaca i ja

16

7:00 sati je. Zrake sunca ulaze kroz prozor. Ovo je najtezi dan u mom zivotu.
Marko se je ustao i spreman je za trening. Ulazim u kuhinju i vidim Marka kako sprema dorucak.

Ja: "Dobro jutro, ides uskoro?"

Marko: "Da evo za nekih 15 minuta."

Ja: "Pricekaj malo, moram do kupaonice, dolazim."

Otisla sam u kupaonicu i obavila jutarnju higijenu. Pogledala sam se u ogledalo i sama sebi sam rekla to je to.
Vratila sam se u kuhinju. Stala sam ispred Marka. Cvrsto sam ga zagrlila i onda poljubila. Nagnula sam se do njegovog desnog uha i sapnula sam mu
"Volim te i uvijek cu te voljeti".
Marko je uzvratio da i on mene voli. Uzeo je jaknu i ruksak, poljubio me i otisao.
Ja sam se odmah krenula pakirati jer on bi se trebao vratiti za dva sata. Kada sam se spakirala, krenula sam mu napisati oprostajno pismo. U pismu sam izrazila sve svoje osjecaje i onda sam krenula prema vratima. Trebalo mi je sat vremena da se spakiram i to sve uradim. Odjednom vrata se otvaraju i ulazi Marko. Ostala sam u soku. Pa sto on radi tu??? Trebao je jos sat vremena biti na treningu.

Marko: "Sta radis? Putujes nekamo?"

Ja: " Ovaj..."

Marko: "Nella pa nije ono sto mislim? Nemoj se saliti, reci mi sta radis?"

Ja: "Marko ja odlazim, moram. Ne zelim vise biti s tobom."

Marko je buljio u mene, a onda mu je niz obraz potekla suza.

Marko: "Ti stvarno mislis ozbiljno? Pa sto sam to ucinio da ti mene ostavljas??!!!"

Ja: " Nemoj se derati molim te. Jednostavno nisam ja za veze. Nadam se da ces mi oprostiti."

Marko: "Nella reci mi razlog, to sto ti navodis su besmislice.!!!"

Ja: "Ne volim te "

Ta recenica ga je dotukla. Gledao je u mene kao da me ne poznaje, ali morala sam reci nesto zbog cega bi me zamrzio. Krenula sam prema vratima i zaustavila me njegova ruka. Pogledao me je duboko u oci sa takvom boli koju jos nisam vidjela i rekao mi je: "Ja tebe i dalje volim, bas kao i ti mene."

Tu recenicu izustio je mirnim tonom sto je i mene iznenadilo. Povukla sam svoju ruku prema sebi i izasla iz stana. Stavila sam stvari u auto i sjela u auti te sam krenula prema novom stanu.

Vozila sam se sat vremena zato sto je bio dosta udaljen od ovoga stana. Mobitel mi je zvonio, ali nisam se htjela javiti. Plakala sam tijekom voznje, ali tako je moralo biti. Stigla sam do stana i usla u novi stan. Bio je tako prazan....tu ne mislim zbog stvari vec je nedostajao miris Marka. Vec mi je falio. 

Raspakirala sam stvari, iskljucila sam mobitel. Dan mi je dosta brzo prosao razmisljajuci o Marku. Uskoro je doletjela vecer. Mrak je bio svuda, ne samo vani , vec i u mom srcu. Morala sam nastaviti, ako ne zbog sebe onda zbog bebe.
Ukljucila sam mobitel i vidjela sam pozive od Marka, bilo ih je 28. I taman me je zvala Josipa. Nisam se ni njoj javila. Samo sam joj napisala poruku: "Sigurna sam da si cula sto je bilo, nemoj se brinuti za mene ja sam dobro. Ovo sam napravila da bude dobro Marki i meni. Tako je moralo biti. Kada se malo smirim javit cu ti se. "

Opet je zvao Marko, javila sam se, morala sam.

Ja: "Ovako otezavas i sebi i meni."

Marko: "Nella, znam da me volis. Ali zasto si otisla? Umrijet cu bez tebe."

Ja: "Marko, budalo, normalno da te volim. U to nemoj nikada sumnjati, ali ovako mora biti. Slusaj me sutra cu doci na trening tada ces me shvatiti."

Marko: "Sad si me zbunila. Ali, ako je to rjesenje onda u redu."

Ja: " To je samo manji problem." " sutra se vidimo, noc"

Tada sam poklopila. Odlucila sam da cu sutra otici na trening, ali ne Marku vec Niki. Zelim da se rijesim toga tereta. Zelim napokon reci tu istinu. Zelim da Niko zna da je izgubio kcer, da ga mrzim i da mu nikada ne budem oprostila.

Bilo je vec 22:00 sata, a ja sam bila gladna. Eto poceli jos jedni simptomi trudnoce. Isla sam jesti i nakon sto sam se najela, sjedila sam u dnevnom boravku i gledala sliku Marka i sebe.
Pomisljala sam sto ce se sutra dogoditi kada pred svima kazem da sam kcer Nike Kovaca. Otisla sam u sobu, ali ovaj put sam jedva cekala da to kazem, ne znak zasto, ali bila sam spremna reci tu istinu.

Zaspala sam.