Ceh naše ljubavi 🔚

Ceh ljubavi

Gledam u svoje prepletene prste i lijem suze. Moram da donesem odluku za manje od pet minuta. Uzimam telefon i ponovo gledam u sliku. Moja majka sedi vezana na nekoj stolici sa trakom preko usta. Dobila sam samo jedno uputstvo i jedno upozorenje, moram sama napustiti Istanbul još danas i ne smem nikome reći. Ne mogu dozvoliti da neko ubije moju majku. I zašto su je oteli? ZAŠTO?

Vreme prolazi a ja i dalje plačem jer ne znam kako ću ubediti Kemala da mi dozvoli da odem. Udahnem duboko i pošaljem poruku u kojoj pristajem na sve. Stiže mi odgovor da me na aerodromu čeka rezervisana karta za Beograd, avion poleće za dva sata.

Misli Lara, misli. Šta ću da radim sa Mertom? A tek Kemal? Trebaće mi đavolski dobro objašnjenje. Pronađem njegov broj i nazovem ga.

- Lara.

- Hej, ja . . . Moram da odem kući mogu li da ti ostavim Merta?

- Kući? U Srbiju?

- Da, moja majka je bolesna moram da proVerim šta se dešava.

- Žao mi je. Znaš kako ćemo, mogu da dođem kući za pola sata, ići ćemo zajedno.

- Ne! Ovaj . . . Ne želim da vodim Merta jer izgleda da je . . . Ozbiljno je, molim te ostani sa njim, nikad ga nisam ostavljala, uostalom već sam rezervisala kartu i avion mi poleće za dva sata.

- U redu, ostaću sa njim. Kad se vraćaš?

- Ne znam, zvaću te kad vidim šta se dešava. Čuvaćeš Merta?

- Lara ne brini za njega. Sigurno ne želiš da idem sa tobom?

- Sigurno.

- U redu.

- Kemale?

- Da.

- Volim te znaš?

- Znam, volim i ja tebe.

- Čujemo se.

- Čujemo se.

Prekinem vezu i odahnem. A sada Mert.

- Sine.

- Hej mama.

- Moram da odem u Srbiju na par dana da li je u redu da ostaneš ovde sa ocem?

- Da, zašto ideš?

- Moram da obavim jednu komplikovanu operaciju.

- Dobro – navikao se na moje komplikovane operacije.

- Nedostajaćeš mi – grlim ga.

- i ti meni mama.

- Hajde idemo kod dede.

- Dobro.

Zamolila sam Kemalovu majku da ga pripazi dok ne dođe Kemal i ona je naravno prihvatila sa oduševljenjem, naravno morala sam i nju da slažem da mi je majka bolesna. Kako je sve prošlo bez problema, spakovala sam osnovne stvari i krenula na aerodrom.

Kemal me zove ali ignorišem poziv, ne želim da razgovaram sa njim. Vratim telefon u torbu i proverim da li moj let kasni.

- Pst – neko se oglasi iza mene i osetim nešto na leđima.

- Šta . . .

- Idemo.

- Ali moram . . .

- Da spasiš mamicu, znam. Polazi i bez vrištanja da ti ne bi ubili majku.

- U redu – okrenem se i krenem ka izlazu.

Tip me je ugurao u auto i odmah smo krenuli.

- Ko ste vi? – okrenem se ka muškarcu sa brkovima.