Исцепано | С Е Р Б Е З

И С Ц Е П А Н О ➸ Додир

Главобоља. У бусу сам, идем кући. Коначно. Бус се дрма, тутњи ми у глави; бол чини да већ зелено, олистало дрвеће губи боју и да имам утисак као да ми баш Сунце сâмо гура прст у око.

Хитро вадим телефон, пишем јој: 'Враћам се из школе. Дођи што пре на нашу клупу.'
'Долазим.' написала је, готово одмах, што ми из неког разлога мами осмех на лице.

Излазим из буса, већ изморен и тешко ми пада да пешачим, иако веома кратко, али крећем ка нашој клупи, због ње. Треба ми она.

Не гледам у правцу клупе, али када стижем довољно близу, дижем поглед. Она је ту. Није седела, претпостављам да је тек стигла. Смеши се када ме угледа и креће ми у загрљај.

Сагињем се ка њој, због разлике у висини, да бих јој га узвратио. Мрмља како сам јој недостајао и мислим да се смеши. Осећам неодољив осећај смирености док је грлим.

'Изгледаш исцрпљено. Да ли је све у реду?' питала је, видео сам да се забринула у секунди.
'Само главобоља. Нисам спавао.'
Намрштила се и благо прекрстила руке, у покушају да буде љута: 'Рекла сам ти да то не радиш. Мораш бринути о себи.'

Нисам имао шта да додам у своју одбрану, тако да јој само нежно хватам мекане руке и стављам их поред својих очију. Како су додирнуле моје слепоочнице, тако сам осетио изузетно олакшање. Она ми ставља главу на њено раме и креће да лагано помера прсте кружним покретима.
Толико сам смирен од њеног додира. Као да сам ставио свет и све лоше у њему на паузу, и упаковао свој стрес негде докле ми се чини да никад не могу да допрем.

Склапам очи, и кад их поново отварам дрвеће је опет добило дивну, зелену боју; Сунце ме више не дира - већ ме купа његова блага топлота; главобоље нема.

Само она, њен осмех и лековити додир.

________________________________________
310