Feniks

VII Poglavlje

Dani u bolnici su se izvlačili sporo. Smetala mi je gužva i ovaj lud narod koji mi ne izlazi iz sobe. U nekom trenu mi je doslo da pitam doktore da me vrate u šok sobu i zabrane posete. Pa na klinac su mi se popeli, kao da sam prva i jedina koja je imala saobraćajku. Majka kad god dođe plače i govori da će sve biti ok samo da izađem odavde i odem na naš salaš, tata samo ćuti. Ne idem kod njih ni pod tačkom razno. Platiću nekog da bude sa mnom al da idem sa njima nema šanse. Znam da me vole i žele mi sve najbolje al su naporni za sve pare. Ne volim kad me neko sažaljeva. Dejan je ponudio da idem kod njega, al od tog posla tek nema ništa. Znajući moju ludu snaju znam da bi se polomila od brige oko mene a to ne želim, pored malog deteta i trudnoće ne treba joj još ta muka.

Beba je ok, tako su mi rekli. Cekam sestru da dodje da me vodi na ultrazvuk, rekao mi je ginekolog da ću moći da čujem srce kako kuca. Jedva čekam. To maleno biće u meni je centar moga sveta. Ne sećam se kad je napravljena al znam da je to bilo u noći kad sam opljačkana. Zbog udarca u glavu koji sam tad dobila ne sećam se ničega tih dva tri dana. Čovek za koga svo osoblje ove bolnice smatra za mog muža je svaki dan po ceo dan tu. Lično mislim da je lud ali ko mene pita. Živ me blam pojeo kad sam Dejana pitala jel dete koje očekujem njegovo. Ne postoje reči koje mogu opisati facu mog brata u tom trenu. Delovao je kao da će da dobije proliv. Jedva je promucao da sam ja ta koja tvrdi da jeste. Gledajući ga svaki dan onako ćutljivog a lepog kao Bog došla sam do zaključka da i nisam prošla loše. Ne znam kakav je kao čovek. Al po izgledu rekla bih da će moje dete naslediti dobre gene. Jedino da ne bude namršten kao ovaj lik, za 7 dana koliko sam u bolnici ni jednom ga nisam videla da se smeje.

Ono što me je oborilo sa nogu i što me svako jutro dirne u srce jeste seta u glasu i nežnost u dodiru ovog grdosije od dva metra. Seta kad god me pita kako smo nas dvoje i nežnost kada dodirne moj stomak, a to je svaki put kad uđe i izađe iz moje sobe. Ko bi rekao da onolike ručerde mogu da budu tako nežne. Nešto u vezi njega me ludački tera da imam osećaj da želim da ga grlim, mazim i tešim. Mislim da je uteha ono što njemu treba.

Na tren kada sam ukapirala da je on otac mog deteta zabrinula sam se. Ko je on? Kakav je? Ipak ne znam ništa o njemu a nosim njegovo dete. Volim da imam sve konce u svojim rukama zato sam i tražila da mi donesu lap top. Zahvaljući reputaciji i vezicama koje imam lako ću saznati sve što me zanima. Upravo očekujem mejl. I naravno stiže u tačno dogovoreno vreme. Pa grdosijo da vidimo ko si.

   "Senad Begić, 34 godine. Rodjen u Novom Pazaru, ostavljen u porodilištu. Odrastao u domu za  nezbrinutu decu, završio za varioca. Sa 19 godina završio u zatvoru zbog tuče, navodno branio je komšinicu koju je batinao pijani muž. Dobija godinu dana zatvora, izlazi posle 8 meseci zbog dobrog vladanja. Narednih deset godina gubi mu se svaki trag. Ne postoje podaci da je ikad napustio zemlju. Sa dvadeset devet godina pojavljuje se u svom rodnom gradu i gradi zgradu sa 42 stana i 6 lokala koja izdaje i dan danas. Zvanično ima građevinsku firmu koja već pet godina posluje i više nego uspešno. Ima 75 zaposlenih i mnogo sezonskih radnika. Senad Begić trenutno živi u Beogradu gde se nalazi sediste njegove firme u zgradi čiji je vlasnik. Razveden. "

  Zanimljiv čovek. E pa sad da vidimo ono što nije zvanično. Otvorim drugi mejl.

   "Senad Begić, 34 godine. Nadimak mu je Feniks. Dobio ga je jer kad svi pomisle da se povukao, da ga nigde nema on se pojavi još jači i uspešniji. Zvanično vlasnik jedne od najjačih građevinskih firmi, nezvanično jedan od najvećih dilera svime što ti duša poželi. Za sebe tvrdi da mu je Balkan dom a Evropa dvorište. Ne dodirljiv u svakom smislu reči. Posluje sa svima od političara, preko estrade do podzemlja. Sve što možete da zamislite da postoji ovaj čovek ima svoje ruke u tome. Uvek na granici legalnog. Povezuju ga sa mnogim mutnim poslovima al nikad niko ništa nije dokazao. Čovek koji za sebe tvrdi da nema srca pomaže godinama ogromnim donacijama domove za nezbrinutu decu širom zemlje, stipendira školovanje takve dece i pomaže im u zapošljavanju. Od pre dve godine veliki novac donira udruženju dece obolele od karcinoma.   Često posećuje i provodi vreme sa djecom oboljelom od leukemije. Igra košarku i planinari. Bio u braku, razveden. Žena nestala sa lica zemlje pre dve godine. Nema o njoj nikakvih podataka. Imao ćerkicu, preminula sa 3 godine. Trenutno nije u vezi."

   U jebote kakav lik.

  -Dejana? Jesi li dobro, boli li te nešto?

  -A?

  -Plačeš, šta ti je?

  Podignem pogled sa lap topa i ugledam Senada kako me zabrinuto gleda. Brzo zatvorim lap top i pre nego što razmisli kažem

   - Jesam, možeš li molim te samo da me zagrliš? Molim te

   Na tren me gleda kao da sam luda a onda se sagne i povuče me u svoj medveđi zagrlja. A ja zabijem glavu u njegov vrat i krenem da jecam. Jecam zbog sudbine ovog divnog čoveka. Ja koja ne plačem sad lijem reku suza zbog njegovog detinjstva, protraćene mladosti i najviše zbog smrti njegove devojčice. Ne mogu ni da zamislim veličinu njegove boli. Samo na tren sam pomislila da moje bebe nema i to je bolelo uzasno a njegova bol je ne merljiva, njegov gubitak je nenadoknadiv. Stežem ga jako, i osjećam kako me mazi nežno po leđima. I uzivam...

  Ne znam koliko dugo smo tako bili zagrljeni kad je u sobu ušla sestra.

   - Joj kako je lepo kad se ljudi vole. Vama gospodine svaka čast što je ne ostavljate samu. Ajde sad da idemo da vidimo vašu bebicu. Jesi li spremna, mila?

   - Kao nikad u životu.

   Nasmejem se,sestra mi pomogne da se smestim u kolica. Pogledam u čoveka koji stoji kao kip sa strane i  polako pružim ruku prema njemu.

  - Idemo da cujemo srce našeg srca.

  Gledam ga u oči dok ovo izgovaram i vidim bol i nadu u njegovom pogledu. Kad polako, gotovo sa strahom prihvati moju ruku zakunem se da ćemo ova beba i ja doneti osmeh ovom oku boje ćilibara. Nasmešim se jer to sam ja kad odlučim boriću se i sa vatrenjačama al odneću pobedu. Pa šta je za mene jedan Senad Begić?