Kralj sloma [✔]

Poglavlje sedamnaesto

Tupo stojim na velikoj ogradi kod svog stana i posmatram Sarajevo u svim svojim noćnim čarima. Današnji dan je bio blago rečeno stresan. Bio je užasan. Mislim, mogao ga je popraviti taj jedan poljubac, te njene usne, ali naravno mora nas smetnuti sekretarica. Svaki put se iznerviran prisjećajući se toga. Imao sam je. Mogao sam je poljubiti, okusiti te slatke usne. Milimetri su nas dijelili, ali jebi ga!

Ipak, čini mi se da je bolje što se nismo u tom momentu poljubili, Bog zna šta bi se desilo kada bih je poljubio onako ljutu. Možda bih dobio čak i pošten šamar pa bi stvar bila samo gora.

Očekivao sam da će sljedeće jutro biti bolje, ali nije. Ustao sam se, istuširao, obukao i krenuo na posao. Čitav dan je nisam vidjeo, možda se nije dala vidjeti, možda me izbjegavala. Odlučim otići do njene kancelarije ali kada sam krenuo ući zaustavlja me ista ona sekretarica od jučer.

„Gospodin Aganović?." Okrećem se prema njoj iskreno se nadajući da ima opravdan razlog zbog kojeg me PONOVO prekida u nečemu.

„Recite?" Tupo upitam dok se još više uznervozi.

„Oprostite, ali gospođa Ishaković nije tu." Odgovori brzo. Namrštim se. Kako da nije dovraga?

„Zašto?" Ispalim dok se pokušavam smiriti. Eto ti idiote, otjerao si je od sebe samo zato što se nisi mogao iskontrolisati.

„Rekla mi je da vam prenesem da je bolesna." Klimnem glavom dok se vraćam u kancelariju po ključeve. Nećemo tako. Ne može mi bježati tako kukavički, moram to riješiti sa njom pa makar crk'o.

Naravno, u tome me spriječi zvonjava na mobitelu, ne gledajući ko je javljam se te istog momenta požalim.

Srećo, jesi me se zaželio?

„Iskreno, nisam. Što još nisi crkla?" Mrzovoljno odgovaram dok vrtim ključevima po ruci.

Oo neko nam je ljut? Da nije slučajno kriva kakva djevojka? U njenom glasu kao da se đavo podsmjehivao.

„Šta te briga." Odbrusim. K vragu, ne treba mi još ona da kvari mi dan.

Briga me, kako ti je u Sarajevu i na poslu?

„Kako za ime Boga znaš gdje sam!?" Proderem se na slušalicu. Jebo te, poslije ovog moram Larisa nazvati, neće meni ona ovdje dalje da čupa živce.

Misliš što sam plavuša da sam odmah i glupa? Pa srećo, sve saznam. Gledaj, kada se vratiš u Njujork naći ćemo se, a sada ću te pustiti da malo odmoriš.

„Već sam ti rekao da nema ništa od našeg dogovora, jebem ti."

Itekako ima, inače će tvoja draga Aurelija ispaštati. Mislim da me u tom momentu oblio hladan znoj. Kako je saznala za nju? Ukočio sam se, riječi ne izlaze iz mene, a voljeli bi. Dlanovi mi se znoje, glava me zaboli, a o Aurelija mi ne izlazi iz glave. Ne smiju je dirnuti.