Krećemo!

Razuzdana banda

Ono što sam sebi najavila kao posebno veče, imalo je tendencije da postane katastrofa epskih razmera.

Nakon što smo završile milion i jednu stavku, rešile smo da se picnemo, jer je Jovan javio da nas vodi negde na muziku i dobro druženje.
Tako, Marta i Margita bile su zadužene da nas picnu!

One su to shvatile i više nego bukvalno, da sebe nismo mogle da prepoznamo.

Ja sam imala crnu majicu i crne vruće pantalonice, na sve to, crveni ruž na usnama i visoke štikle.
Kurva profesionale!

Jelena je imala suknjicu klase lambada, da sam počela da se smejem i njucam melodiju lambade, zabranjenog plesa. Još kada se zavrtela i kada sam snimila da ima bele tange sa crvenim tufnama, pala sam u nesvest.

Milkica je je blago odstupala.
Glohana haljinica, čedna, smerna, lako skidajuća, krasila je njeno mršavo telo, a Margita ju je našminkala prvoklasno.

Ninočka je bila dama u crvenom i nije dala Marti da je bolji ratničkim bojama.

-Znači, jedino ja ličim na kurvu?- rekla sam na posletku, za malo uvredjena njihovom odlukom da me ovako udese

-Da, ti ličiš na kurvu! Ajde ne seri, nego vrati te štikle i dolazi ovamo

Sve smo stale ispred velikog ogledala i bez daljeg, odudarala sam kao bolni palac, ali sve smo izgledale dobro. Nakurvičavo svaka na svoj način, što bi Marta rekla.

Vinka je odveć spavala, ali Dragica je morala da nas vidi.
Podigla mi je pantalonice još malo naviše, da mi jajnici i bubrezi ne ozebu, ne znajući pri tome da mi se rub zabio u dupetu.

-Zar ne misliš da je dovoljno povučeno?- pitala sam Dragicu izvlačeći rub iz guzice, na šta mi je rekla samo- Može to i kraće, nadam se!

Moje babe su imale u planu:
1) da me udaju
2) sa me neko siluje
3) sa me neko ne siluje, već samo pojebe
4) sve navedeno, ili ništa, ali da na kraju večeri ostanem trudna

Moje babe, nisu bile normalne.

-Kondomi vam ne trebaju, Jovan vodi računa o vama
-Kakve veze imaju kondomi i Jovan, majke ti?- pitala sam a onda mi je sinulo...

Niko ne sme da pridje grdosiji od skoro dva metra u visinu i još malo metar u širinu!
Najbolja kontracepcija, povedi brata!

Već je Jovan kola parkirao pred kapijom, kada smo krenule da izlazimo iz kuće pazeći na kokošiju kakicu i naše štikle.
Jedna po jedna ulazile smo u auto, ne znajući gde će nas veče odvesti.

Vozio je dugo...
Ja sam čak i odremala puštajući balu preko crvenog karmina...

-Stigli smo, narode!- rekao je i onda smo videle još dvoja kola...

Farovi su bili upaljeni, kako bi mi videli put negde u sred nedodjije...

Gusta je šuma bila oko nas, ali se kroz otvoreni prozor čuo huk reke. Troja kola približavala su se reci i tek onda, videli smo nešto nalik na kolibu. U stvari, kada smo se približili dovoljno, shvatile smo, to je neka etno-kafanica... (narode, ovaj deo je totalno plod mašte. ovo ne postoji)

Putnici ostalih vozila već su se našli unutra, dok smo mi pokušavale da se izborimo sa štiklama, haljinama i rubovima u dupetu.

Jovan nas je poveo unutra, otvarajući nam vrata kao dzentlmen, jedna po jedna, kao na nekon sajmu, ulazile smo u kafanicu. Za stolom su sedeli blizanci, Janko i Jakov i na kraju Ana, Jovanova devojka

Kako sam obožavala tu curu i radovala se što je vidim, toliko nisam mogla da se načudim zašto je Jakov tu!

Zanemarila sam činjenicu njegovog bitisanja u mom društvu, te jako zagrlila Anu i poljubila je svojim crvenim usnama.

-Jesi preživela?- pitala me je krajnje iskreno
-Življa sam nego li ikada! Napokon posle dva meseca dišem!

I jesam prodisala. Napokon!

Jedna tura, druga, peta... Dobra večera, tamburice i mi.

Jakovova ruka na mom kolenu, moja ruka na njegovom ramenu i naše zajedničko zapomaganje "O, Jelo, Jelo, Jelena" doveli su do menjanja uloge i moje ruke na njegovom bedru, a njegove oko mog struka...

Karajičkom oka, pratila sam ostale parove koji su se formirali i bili zadubljeni jedni u druge. Ovaj, u razgovor, razgovor, sram me bilo.

Mislim da je Jovan dovoljno opušten da mogu da mu izmaknem! Ha!

Pogledala sam u Jakova i videla sebe. Ako ne probam, neću znati. Neću razumeti kakva je ta nit koja se godinama nepresteno medju nama kao žvaka razvlači.
Moram...
Jebeš moral
Jebeš sve
Ja sutra odlazim, jebe mi se za ostale.

Uzela sam ga za ruku i krenula da izvodim van, ali Jovanova senka nada mnom, bila je ogromna..

-Uzmi!- pružio mi je ruku sa jednim ključem i priveskom broja četiri na sebi -Ovo je samo vaša noć...

Kako li sam jadno i bedno izgledala u očima svoga brata, kada mi se nežno nasmešio i na uho šapnuo- Nisam glup, a vi ste stvoreni jedno za drugo...

Moj brat je planirao, makar u maloj trunci svog mozga, da od mene napravi noćas preljubnicu. Drugu ženu...

Šta je tu je...  Prihvatila sam svoje nove epitete i krenula sa Jakovom, ruku pod ruku ka sobi broj četiri...

Nisam stigla ni vrata da zatvorim za nama, Jakovov čvrst stisak oko mog struka i poljubac u koren vrata, bio je sve što sam osetila.
Držao me je čvrsto s ledja, kao da pokušava da me utisne u svoje grudi.

Znala sam da imamo samo ovu noć. I nikada više.
Znala sam, da ako ne iskoristimo ovu noć, više nikada nećemo imati prilike i kajaćemo se.
Ako je iskoristimo onako kako sam u datom trenu želela, kajaćemo se svakako!

Svo moje filozofiranje nestalo je, puf, isparilo, onog trena kada je Jakov krenuo da otkopčava ziper mojih skoro nepostojećih pantalona i da povlači moju majicu naviše.

Filozofiranju i moždanim aktivnostima nije bilo mesta.
Ne tad, ne te noći... Svaki drugi dan, možda, ali tada nikao...

Ni dok smo isprepletanih udova, prigušenih uzdaha te noći plesali samo naš ples, mozgu i ostalim razumom pokrivemim organima mesta nije bilo. Ne medju nama...

Jutro nije donelo otrežnjenje, jer smo jutro sa uzdasima i dočekali.

Jutro je donelo spoznaju.

Jutro je donelo rasvetljavanje.

Mojih promašenih odluka i Jakobovog promašenog života...

-Volim te...-rekao mi je na uho, ujedajući mi ušnu resicu...
-Znam...-odgovorila sam prepotentno žudeći za novim orgazmom koji je preda mnom bio...

Tragovi neprespavane noći i užasno kajanje oboroli su me onog trenutka kada sam se kao fetus sklupčala na zadnjem sedištu Jovanovog automobila, u zagrljaju Ninočke...

Jakov i Janko putovali su zasebno, u drugom vozilu su bile Jeka i Milkica sa blizancima, a Ana kod nas. Jakov i ja, dugo dugo vremena nećemo se više naći na istom mestu, u isto vreme... Nadam se!

-Plači!- vikala je Ninočka na mene, dok sam pakovala ono malo stvari koje sam kupila- Plači, same smo! Izbaci sve!

-Ne mogu! Ubija me moja odluka. Odvratna sam. Najodvratnija. Ja sam postala noćas ono što sam mrzela i meni se desilo. Jakov je otišao svojoj ženi...

-Plači! Plači, poslušaj me! Plači, jer te on voli, a ti umesto da kažeš i ja volim tebe, pakuješ stvari i odlaziš! Plači!

I plakala sam. Brana je napokon pukla!

Jelena i Milkica, svaka sa posebnim sjajem u očima vratile su se nešto iza podneva, taman da ručamo i krenemo na autobus.
I moje oči su sjajile.
Samo ne od sreće
Već od suza
I kajanja...

Dobro došle u Novi Sad...