Od pakla do raja|Prvi Deo|✅

Želim da te j*b*m :)

Lazar nam je otvorio lift i spustili smo se jedan sprat niže. Lift se spustio, ali vrata se nisu otvarala.

-Nismo se valjda zaglavili? Sve jače sam stiskala njegovu ruku.
-Opusti se, ljubavi. Ja sam pored tebe, uvek je ovako. Čuvari se skupe ispred. Pa se tek onda otvori. Ne može svako da udje ovde.
- Ne može niko čini mi se. Lazar bi sve poubijao sa onom puškom. Šta ako slučajno neko pijan zaluta?
-Haha,  srce ne može niko slučajno ovde  da zaluta. Idemo.- vrata su se polako otvorila, a Tadija je stao ispred mene. Zaštitio me je svojim telom.
-Ja sam, zar Lazar nije javio, debil?- ispozdravljao se sa svima, a ja sam sve vreme bila iza njega. Totalno sam se pogubila ovde.
- Slušaj sad ovde. Ovo je Miona, moja drugarica. Za sada.- namignuo mi je i nasmejao se.
- Vremenom ćete se upoznati, tako da bez žurbe, možete na svoj posao. Znam da vas ovo smara za lift. Plata je legla. Ugovor je potpisan. Roba treba da se spremi i kreće za par sati. Javićemo tačno vreme. U kancelariji smo.
-Zašto mi se svi smeškaju?
- Ko ti se smeška? Da vadim pištolj?
- Tadija? Gde mogu da sednem, žuljaju me štikle.
- Dodji ovde. Izvoli.- ušli smo u njegovu kancelariju, a na monitorima su bili snimci kamera, čak i u sobama gde su prostitutke bile sa mušterijama.

Kada je primetio gde gledam, isključio je sve.
- O čemu razmišljaš?- seo je preko puta mene.
-Smem da zapalim?-izvadio je kutiju cigareta.
-Smeš...- slobodno.
- To sam ja. Moraš mi reći šta iskreno misliš o svemu.
-Previse ljudi ima..-puckala sam prste na rukama.
-Znam, mora tako. Ne sme ni muva da proleti ovde bez našeg odobrenja.- sobu je polako ispunjavao dim i miris cigareta.
-Previše oružja, sve je nekako novo za mene. Nikada se nisam nalazila ni na sličnom mestu, sve je pod šiframa, nadzorom. Je l i ova soba?-počela sam da gledam oko sebe.
-Jeste, ova je čak i sa alarmom. Ispod stola i ispod obe stolice. Pištolji su iza one velike knjige. Nož je kod prozora, zakačen za zavesu. Ove olovke što stoje u čaši, nisu olovke. To su ti posebna sečiva, nešto kao igla, sa otrovom koji paralizuje dovoljno da dohvatiš pištolj ili nož i ubiješ protivnika.-pokazivao mi je prstom gde se šta nalazi, dok je objašnjavao.
-Ja ne mogu ovo, zašto mi daješ toliko informacija? Kako možeš da mi veruješ?- ne mogu da prestanem da razmišljam o svemu.
- Želim da se navikneš što pre na sve.
- Ne želim više da slušam o tvom poslu, stvarno mi je dosta svega za sada. Kada budem odlucila, doci cu sama. Nadam se da smem?-polako sam ustala i poravnala haljinu.
-Naravno, to i želim, da dolaziš i ako želiš proveravaš sve kao ja. Znam da brzamo i sve, ali želim da delim sve sa tobom. To je moja konačna odluka, godinu dana sam razmišljao o tebi. Želim te, mala. Želim da legneš sa mnom u krevet i vodimo ljubav danima. Da skroz zaboravimo na vreme. Ja želim samo tebe. Jebao sam sakakve žene, ali ti...ti mi izgledas kao boginja. Želim da te imam.- ustao je i prišao mi.
-Želim da te uzmem na sve moguće načine, da vrištiš celu noć. Da kada ustaneš tražiš još iako ne možeš da hodaš normalno. Želim da si ceo dan uz mene. Hoćeš li moći to?
-Tadija, mi smo prijatelji.- ustala sam i prišla prozoru. Pogledala sam zavesu i na njoj je bio nož.
-Nismo mi projatelji, nikada nismo ni bili. Želim da te jebem, a ti razmisli šta želiš. - okrenula sam se ka njemu i ošamarila ga.
- Kako možeš tako da pričaš sa mnom? Ponašaš se kao životinja. Želiš da uzmeš bez dozvole? MI SMO PRIJATELJI. PRIJATELJI SE NE JEBU.- možda sam se previse derala, ali ne mogu da zamislim ovaj razgovor trenutno bez deranja.

Dodjavola, setila sam se koliko je ljudi ovde. Ponovo sam ga udarila po licu. Nije se ni pomerio. Životinja.
-Želim da idem.- uputila sam se ka vratima i izašla iz kancelarije. Išao je iza mene.
-SAČEKAJ ME.- proderao se pred svima. Ljudi sa puškama su se okupili i posmatrali nas.

Dosta mi je ovoga. Shvatam da se ovde svi brinu za njega. Okrenula sam se i gledala u Tadiju. Izgledao je dosta smireno, ali znam da nije.
-Šta se dereš? Zašto da te čekam?
-Zato što si na nepoznatom terenu. Idemo na ručak, pa kod mene.- odgurnula sam ga od sebe.
-Nema kod tebe. Ne idem tamo više. Želim da odjebeš od mene! Da li ti je jasno?- došla su još četvorica muškarca. Da zaštite svog šefa, kako je samo slabašan. Ovde se prema njemu ponašaju kao da je bog. Spustiću te ja na zemlju.
-Nije mi jasno.- uhvatio me je za ruku i poljubio u usta. Izvukla sam se iz njegovog stiska i još jednom ga udarila u lice.
-Ti si životinja. Osakatiću te, ako mi se samo još jednom približiš. Počni da biraš mesto na groblju.
- Nemanja?-Jedan od čuvara mu se približio.
-Brate, šta se desilo? Je l treba pomoć?
-Nema njemu pomoći. A vi šta gledate? Pičke jedne.- pogledali su se medjusobno, a ja sam već otišla. Ispred mene je bio Lazar.

- Sklanjaj se bre, seljačino.- gurnula sam ga.
-Snajka? Šta bi?- izašla sam kroz poslednja vrata i ponovo sam na prvom spratu. Okrenula sam se ka kameri i pokazala srednji prst.
-Miona?-okrenula sam se ka Danijelu.
-Danijele?
-Šta se desilo? Jesi li dobro?- popravila sam kosu i klimnula glavom.
-Želim da idem svojoj kući. Možeš li da se pomeriš?- zašto me zapričava?
- Žao mi je, ali ne.
-Zašto? Zar ti nisi na mojoj strani?
-Oprosti mi. Tadija želi samo tebe.- osetila sam ljude iza mene i tada su me uhvatili za ruke.
-Vrištaću, ljudi su ovde. Danijele?- počela sam da se otimam. Tada je on izvadio iglu i zabio mi istu u vrat.

Ćaos, kako si? Nadam se da izdržavaš u ovoj izolaciji. Puno podrške i pozdrava ti šaljem. 🤗❤️