Fiziologija ljubavi

mart

Kad sam bio mali, mislio sam da moraš da umreš da bi bio pisac.

Nikad nisam uspela da ti objasnim da pisci nikad ne umiru. Život možda jeste jeftina iluzija, ali postojanje nije jer čovek može da postoji i kad nije živ. Reči su jedino što može da putuje kroz vreme - poput crvotočine koja spaja dve udaljene tačke u linearnom nizu epoha i osećanja sveta. Piscima jedno oko gleda u prošlost, a drugo u budućnost - zato se tako loše snalazimo u sadašnjosti i zato smo nesrećni kad nas prinude da živimo u njoj. Lavirint od isprepletane budućnosti i prošlosti u koji sam zalutala čim sam naučila da čitam bio je moje prirodno stanište, a ti si me oteo odatle kao da sam Prozerpina zato što si oduvek govorio da živiš u paklu.

Kad sam upoznala tebe, prvo što mi je palo na pamet bilo je da će se sva bol koju mi budeš naneo pretočiti u najbolju poeziju koju ću ikada napisati. Verovala sam da se pesme pišu uzvišenom, plemenitom tugom - da je pesma dete nesnosne sithije koja razdire i dušu i telo. A ipak, svi pokušaji da napravim most između nas završili su se u suzama i histeričnom grebanju kože iskrzalim noktima. 

Ubio si večnost u meni.