Opasno zavođenje

25. poglavlje

Bože moj!!! Ne znam da li sam pri zdravoj pameti ni da li je ovo što se upravo desilo ovdje, plod moje mašte ili stvarnost. Još sam u transu i drži me od momenta kad sam otvorila vrata. Mozak mi ne radi, tijelo kao da nije moje, a emocije ključaju kroz mene totalno pomiješane i zbrkane. Ne znam, gorim li od vrućine ili drhtim od hladnoće, znam samo da me koža peče od dodira na mom licu i usne od potrebe za njegovim. 

Ovo je poslednje čemu sam se nadala da bi se moglo desiti, ne samo ovih dana nego u životu uopšte. Noge su mi potpuno izgubile pokretljivost, tijrlo mi se trese. Po duši mi uragan pravi opasan haos i zbrka u kojoj sam emotivno u ovom trenutku me čini totalno izgubljenom. Almin na mojim vratima je čisto iznenađenje, neočekivano, ali tako poželjno. Njegovo prizanje šok... Ni u ludilu nisam očekivala ovakvu reakciju na onu poruku i već sam na pola puta bila da ga prihvatim nazad. Da je samo malo duže insistirao na svojim dodirima, tijelo bi me u potpunosti izdalo, a ja bi poklekla. Toliko želje u meni me poražavalo, a ljubav podizala. Lako je bilo dok je bio kolimetrima daleko, kako sad da se saberem kad je metrima blizu.

Od kako je izašao iz mog stana jedva sam napravila samo nužne svari. Kolač je propao, nije da je ne jestiv, ali ga nisam ni završila. Ignorisala sam telefon koji je uporno zvoni, samo se istuširala i legla u krevet. Ali nisam spavala. Cijelu noć sam se okretala po krevetu u potrazi za najpovoljnijim položajem, ali nisam nikako uspjela da zaspim. U onim momentima kad sam i mislila da me san savladava, nisam mogla da mu se prepustim. Slike njega naslonjenog na moj dovratak, onako savršenog, prelijepog, poželjnog, preplavile bi moj um.

Kuham sebi drugu kafu, a vani se već razdanilo. Kud mi je Kosta dao slobodne dane i danas nemam obaveza, pojma nemam kako ću pregrmjeti dan. Šta ću da radim sama sa sobom? Nisam raspoložena za istraživanje okolo, niti sam planirala da izađem iz stana. Možda na ruček ili večeru, ali to sa Kostom. Sad kad je on tu, ni Kole neće sa mnom ići bez njega. Bar predpostavljam. Nisam sigurna koliko mogu da vjerujem u sve ono što mi je rekao, ali ne znam ni koliko vremena imamo da to provjerimo. Bojim se da samo želi biti onaj koji će staviti tačku na sve jer mu ponos ne može progutati da sam ga onu noć iskoristila i pobjegla. Kako god, nisam spremna da rizikujem.

Motala sam se po stanu, ispijala kafu i sređivala nepostojeći nered. Nisam mogla da doručkujem, a misli su mi bile skroz zbrkane. Negdje oko dvanaest sati, neko je pokucao na vrata. Ne moram da kažem koliko sam se izbezumila kad sam pomislila da je to on. Nisam sigurna trebam li otvoriti ili ne, pa sam ipak sačekala još ali više se ništa nije čulo. Kad sam otvorila vrata nije bilo nikog ispred. Ali bijeli papir je pao pod moje noge. Bio je to običan list, na njemu nije bilo ničeg napisanog, ni sa jedne strane. Ovo je sigurno neko pogriješio, ali raspoloženje koje sam imala kao i nada da će opet doći isparile su. Ni sama ne znam šta zapravo želim.

Popodne sam ipak uspjela da odrijemam malo, ali neko je bio uporan na zvonu. To me probudilo, ali uz lupanje i telefon je zvonio, odnosno vibrirao je kao lud, ali ga nisam čula ni osjetila u snu. Kosta... I na vratima je on očito dok ovoliko lupa. Otključala sam vrata izurila u dva muškarca koji su me gledali prvo sa olakšanjem a potom ljutnjom... Podignem upitno obrvu ka Kosti i Alminu.

"Ti ženo nisi normanka. Umro sam sto puta. Gdje ti je telefon" obojica ulaze unutra bez poziva i ja zalupim vrata za njima. Naslonim čelo na drvo i duboko udahnem.

"Pa čovjek ne može na miru ni da spava..." mrmljam više za sebe, ali nakašljavanje iza mene me trgne iz mojih misli.

"Nikolina, sledeći put da se javiš na telefon ja  ću ti lično nalupati dupe. Šta si koji vrag mislila da radiš kad si isključila zvono" stvarno je ljut. Priberem se, ako se dubok udah tim može nazvati.

"Mislila sam da ste kao dobri drugovi otišli u pičarenje okolo. Odkud sam mogla da znam hoćete li me zvati ili ne. Samo sam spavala" provučem se pored njih obojice i ostavim ih iza sebe. Jebote, šta im je? Počela sam da pretražujem frižider kad su obojica ušli u kuhinju i Kosta je stavio kafu da se kuha. Ja sam sebi ipak odlučila napraviti sendvič jer nisam jela ništa od juče.