Očevi

Vladimir

Gledam kako medicinska sestra vadi iglu iz moje ruke i kada konačno završi ustanem i uzmem svoj sako sa kreveta.

-Gospodine, molim Vas...

-Neka Anđela preživi.-prevalim nekako preko usta i kao pijanica krenem Bog zna gde.

Na hodniku vidim onog malog, šetao je od zida do zida i mumlao nešto sebi u bradu. Znam da su ga pogodile moje reči i sada se bori sam sa sobom, ali znam da neće odustati od svoje ćerke kao što ni ja neću odustati od svoje.

-Vladimire!-primetio me i krenuo ka meni.

-Jeste li dobro?

-Jesam sine, kako je Anđela?-pitam uprkos tome što znam odgovor.

-Isto.

Sednem na jednu od stolica i krenem da se borim sam sa sobom. Ne želim da beba umre, ali moje dete je meni najvažnije, ne mogu dopustiti da umre. Osećam se bespomoćno, a to je najgori osećaj na svetu, niti znam šta bih ni gde bih. Mozak mi je fokusiran na ono najgore i ne mogu da se iščupam iz čaure boli koja me obuzela, ali znam šta mogu uraditi kako bih razmislio.

-Hajde sa mnom.-ustanem i pozovem Darka.

-Ali Anđela...

-Znaš da će je držati u komi do poroda ili će...

-Idemo.-presekao me pogledom i krenuo u stopu sa mnom.

-Gde idemo?

-Na mesto gde ćemo razmisliti i dogovoriti se.

-Neću ubiti svoju ćerku.-ljutito progovara.

-Ni ti ni ja ne želimo da umre najvažnija žena u našem životu iako se tvoja još uvek nije ni rodila. Borimo se sami protiv sebe, jedan protiv drugog, ali imamo isti cilj.

-Spasiti ćerku.

Ulazimo u moj auto bez reči i ja krećem ka mestu gde se osećam najbolje. Dovezao sam auto do podnožja brda i tu ga ostavio.

-Gde je to?

-Tamo.-upreim prst u vrh brda i krenemo kamenom stazicom do vrha.

Nebo i zemlja su se spojili prilazujući u najboljem svetlu naš grad lepo ušuškan u ovo prostranstvo. Priroda je davala notu lepote bezvrednom betonu koji nas je obavio. Beton, bez srca, bez duše, od njega smo i mi ljudi dobili osobine, postali smo sebični, prestali smo da imamo srce. Čist primer smo Darko i ja, od sebičnosti vidimo samo sebe i svoj interes, ali to nikada nećemo priznati. Glupi čovek.

Sednem tik ispod jednog drveta i pustim ga da se smesti do mene i zalepi pogled za okolinu. Dopustio sam mu da sam poremeti ravnotežu tišine svojim pitanjem.

-Zašto smo ovde?

-Anđela voli ovo mesto, ovde sam je dovodio dok je bila mala. Uvek razmišljam ovde.

-Vladimire, ja...

-Hajde da svaki dan dolazimo ovde do krajnje vremenske granice. Tada ćemo preseći i izabrati između naših ćerki.

-U redu.-uzdahnuo je i ponovo pogledao ispred sebe sa knedlom koja mu je zapela u grlu, a ja sam ostao sklopljenih očiju terajući sve neisplakane suze, ako do sad nisu potekle, ne moraju ni sad.