Sestre Banjac-Vrati me🔞

2.part

30. April 2018.

"Daj mi tu loptu!", vikne kao pravo malo razmaženo dete. Ali i pored toga što je razmažena, kako da je ne volim? Čak i kada sam ljuta, jednim pogledom zahvaljujući čokoladnim okicama uspe da me razneži. To je valjda ta sestrinska ljubav u koju do pre šest godina nisam verovala. Prvi put kada sam je videla u Natašinom naručju prva stvar koju sam rekla bila je da su je zamenili sa nekom bebom, da je previše crna i ružna, a već sledećeg trenutka moj sestrinski instinkt je proradio i rasplakala sam se zbog sopstvenih reči. To je bio prvi put da sam osetila pravu ljubav za koju sam spremna da umrem, živim, ubijem i popustim. Ali nikad da odustanem.

03. Februar 2020.

Posle užasnih i najbolnijih vesti da je moja sestra oteta zajedno sa još mnogo dece, nisam ni pretpostavila da ću ikada u životu moći da osetim jačinu boli sličnu toj. Ogavno saopštenje da je slučaj nestale dece ukinut je moj mozak neteralo da se isključi na par minuta i da izgubim ravnotežu koju sam i do sada jedva držala. Tih par minuta za mene su bili olakšavajući. Izgubila sam se. Nisam znala ništa sem da mi je pred očima mrak. Po prvi put za dve godine bila sam nesvesna situacije barem na tako kratko vreme. Veoma kratko. Par vlažnih, muških ruku me je neprestano udarao po obrazima i terao da se probudim iz trenutnog blagostanja.

"Ksenija, dodji sebi", otvorim oči na te reči. Predrag, prosedi čovek u ranim pedesetim je bio odmah do mene i čvrsto me držao u sedećem položaju.

"Šalite se. Ne ukidate slučaj", ubedjeno pogledam njega i par policajaca koji su stajali sa strane. "Samo me zafrkavate jer ste ih našli", klimnem glavom sama za sebe. Pusti me par trenutaka da dodjem sebi, pa mi kaže ono u šta ni po koju cenu ne želim da verujem.

"Nije do mene", nevoljno slegne ramenima pa sedne u crnu, jeftinu stolicu na točkiće. "Tako je odlučeno"

"Šta sada? Sva ta deca će biti priznata kao mrtva?", raširim oči zbog reči koje sam rekla naglas. Sva ta deca... O Bože...

"Trebala bi da ideš", rukom mi pokaže ka vratima što me natera da odmah ustanem sa fotelje. Povredjenost, iznerviranost, razočaranost... Sve najgore emocije su prešle preko mene dok sam užurbano išla ka izlazu bez da se okrenem. Znam, trebala bih da molim i klečim pred njima kako se slučaj ne bi tek tako prekinuo, ali ne mogu. Ne zato što tim gubim svoj ponos koji je sada i najmanje bitan, već zato što znam da ništa od toga ne bi bilo dovoljno vredno da nastave sa istragom.

Izadjem iz policijske stanice stapajući se sa kišom koja nemilosrdno udara sve oko sebe. Volela bih da ispere svu bol koju osećam, pa zbog toga hodam što sporije mogu po praznim ulicama Novog Sada. Ljudi su sedeli na klupi ispod platforme, ne pokušavajući da isperu bol kao ja. Jedino što sam postigla stojeći na kiši umesto ispod te platforme je grčenje i nekontrolisano cvokotanje zubima. Automobili su brzo prolazili bacajući vodu sa puteva pravo na mene, ali nije me bilo briga. Mokra sam do gole kože i na neki čudan način mi to prija. Beli, zglobni autobus se zaustavio otvarajući vrata tačno ispred mene kao pravi dzentlmen, pa sam zato prihvatila taj gest i ušla. Ali pokajala sam se. Ljudi su se gurali, udarali i psovali, a pored svega toga bilo je previše zagušljivo. Kiseonik nije mogao da mi stigne do pluća zbog čega sam izašla odmah nakon što se autobus zaustavio i otvorio vrata na sledećoj stanici. Stan u kome sada boravim nalazi se nekoliko ćoškova dalje, a rizik da dobijem upalu pluća je veoma velik. Što zbog vetra koji udara u mene zajedno sa kišom, što zbog moje mrljavosti i slabog imuniteta.

Ušla sam u sivu, oronulu zgradu i utonulim stepeništem se popela do drugog sprata. Preturala sam po malim džepovima na sportskoj torbi sa željom da pronadjem ključeve, ali i pre nego što sam uspela vrata su se širom otvorila. Plava glava me je začudjeno gledala naslonjena na štok vrata.

"Znaš da nikad ne zaključavam?", odgurne se od vrata i udje nazad u mali stan hodajući ka kuhinji. Lepo opremljen belim nameštajem i elementima, ali sa svega dve spavaće sobe. Kuća u kojoj sam živela je sada ispunjena srećnijom porodicom od moje. Porodicom koja mi plaća za boravak u njoj. Zaklela sam se u moju Anju da sve dok je ne pronadjem, u tu kuću neću da kročim. Ili sa njom, ili sva sećanja ostaju zakopana tamo gde i pripadaju. Zidovi ispunjeni škrabotinama neće biti moji i Anjini, već neke druge i srećnije dece.

"Milice, ukinuli su slučaj", obavestim je lošom vešću čim zatvorim spoljna vrata. Naglo se okrene ka meni raširenih očiju i sapunjavih ruku zbog deterdženta. U svoj toj frustraciji i bolu spustim glavu ka patikama koje mokre sivi laminat praveći male barice. Nemam hrabrosti da je pogledam zbog krivice koju osećam. Da sam samo došla po nju ranije kao što bih i inače radila, sada bi bila pored mene živa, zdrava i srećna. Ovako...niko sem nje ne zna kakav pakao proživljava. Čak ni deca koja su možda sada tamo zajedno sa njom ne verujem da znaju šta se jedno drugome vrzma po glavi. Da li im je uopšte dozvoljeno da govore?

"Šališ se", odmahne rukom sa istom reakcijom koju sam i ja imala. Pridjem sudoperi pa natočim čašu vode sa željom da ovlažim suvo grlo. Zašto toliko boli? "Idi se presvuci. Bolje i to nego da se ovako šališ", uputi mi jedan značajan pogled pre nego što ponovo počne da pere sudje. Spustim polu praznu čašu na ravnu površinu, pa zatim izujem mokre patike koje odnesem do hodnika i uputim se ka sobi. Shvatam da joj treba vremena da svari ovu informaciju i baš iz tog razloga odužim sa presvlačenjem šire i toplije odeće. Pogledavši se u ogledalo nisam videla sebe. Ne. Videla sam tamnokosu devojku sa očima natečenim od plakanja, rukama izbodenim zbog infuzije koju redovno prima i koščatim telom koje pre nije izgledalo ovako.

Čim sam otvorila vrata sobe sa namerom da izadjem, čula sam prigušeno jecanje. Sedela je na belom trosedu sklupčana kao pokisli miš. Nešto u meni me je sprečavalo da joj pridjem i zagrlim uz reči utehe koje ne bi pomogle u ovom momentu. Pokunjeno sednem u belu fotelju preko puta nje u pokušaju da suzbijem suze koje bi je učinile još tužnijom nego što jeste. Zbog prizora ispred sebe postala sam ljuta na Boga i svoju sudbinu. U glavi mi se stvori lepa zamisao pištolja uperenog u ljude koji su počinili tako ogavan zločin, a zatim i pucanj. Nisam mogla čak ni da zamislim njihova lica, ali jasno sam videla istetovirana i krupna tela tih hladnokrvnih muškaraca, a možda i žena.

"A sva ta deca?", Milica podigne pogled ka meni neuspelo brisući mokre obraze iako su se suze idalje slivale niz njih.

"Ozvaničiće smrt", odgovorim kroz stisnute zube.

"Ne mogu to", odmahne glavom bez želje da poveruje u moje reči. Ni sama ne želim da verujem u njih. Volela bih da se opet nadjem u blagostanju kao danas u kancelariji inspektora Predraga Marića i bar na kratko ponovo zaboravim na sve. "Tek tako da odustanu", neverica joj se ocrta na licu dok izgovara te reči. Zbog razočaranosti i ljutnje nekontrolisano počne da grebe svoje lice uz bolne vriskove koje pravi. To me natera da iskočim iz fotelje, zaobidjem sto udarivši mali nožni prst o nogarku, i uz glasno psovanje se nadjem pored nje čvrsto je držeći za ruke kako ne bi nastavila da povredjuje sebe.

"Naćićemo ih", glasnije kažem da bih nadjačala njen nervni slom koji doživljava. "Čuješ?!", grubo je prodrmam za ramena da bi prestala sa pokušavanjem da istrgne svoje ruke iz mojih i nastavi sa kasapljenjem svog lica.

"Kako?!", vrisne. Zbog njenog tona dobijem potrebu da je pustim i prekrijem uši rukama, al' ne uradim to. Posle tog vriska moje reči su došle do nje zbog čega se umirila.

"Uvedi me u posao", izgovorila sam sigurna u svoje reči.