Vreme oluja

Oluja

Tanana magla se neprimetno dizala sa podnožja zelenih brda sačinjenih od gustih drvoreda visokih borova, pa iznad njihovih kruna ka pepeljastom nebu koje se rastapalo u nesagledivost. Tek bi poneka munja u daljini osvetlela na tren jednoličje nebeskog posivelog svoda i pravila na njemu prolazne pukotine i ožiljke. Crne ptice su žurno letele ka svojim gnezdima u dubinama obližnjih šuma dok je silina vetra njihala vrhove krošnji čas na jednu, čas na drugu stranu. Njihovo njihanje je bilo skoro nevidljivo u plavim očima poput mirne površine okeana. Prizori pored kojih su prolazili su bojili te oči podjednako brzo kao što su naprosto isto tako brzo i nestajali. Činilo se kao da su ti prizori bežali od očiju kao divlji jelen kroz maglovitu šumu. Jedna munja je presekla nebo a skoro u istom trenutku se čuo tromi udar groma u daljini.

"Nije valjda da se još uvek plašiš zvuka udara groma?", pitao je peskoviti muški glas sa detinjastim osmehom na usnama nakon što se žena trgnula iz sedišta automobila i izdahnula sa nekakvim olakšanjem. Elio je usmerio svoje sanjive oči na nju i čekao da progovori.

"Ti misliš da je i dalje jako pametno da idemo na piknik po ovakvoj oluji?", upitala ga je dok je nameštala svoje naramenice na svojoj cvetnoj haljini. Uputila mu je pogled nestrpljenja i nekakve devojačke ljutitosti jer je znala da je njegova pomisao istinita. Naslonila je svoju glavu na ruku i vratila pogled na predele koji su prolazili pored njih dok joj se lupanje srca stišavalo i pretvaralo se u nečujni šum talasa mora.

"Čekali smo dugo na ovu priliku da provedemo neko vreme zajedno. Malo oluje nam neće smetati, Ne znam kada ću opet imati ovoliko vremena.", odlučno je izustio Elio dok je svoj pogled čvrsto držao prikovan za put koji se pružao ispred njih. Kejti Li nije gledala u njega već je zamišljeno gledala kroz prozor prislonjene glave na njegovu hladnoću. Videla je na njemu samo obrise svoga lica, njene okeanskoplave oči, rumenilo obraza i prozirnu boju njenog vrata. Razmišljala je duboko u sebi, neodređeno i besmisleno. Mislila je o tome kada će sledeća munja preseći nebo i koliko dugo će proći vremena pre no što će se začuti sledeći udar groma. Nije želela da joj u mislima dođu sve male brige koje bi se hranile njeni strahom i ranjivošću i tako postajale divovi koji bi je danima progonili i gazili.

"Kako si spavao prošle noći?", upitala ga je posle nekog vremena koje su proveli u ćutanju. Glas joj je na tren zadrhtao dok je svoju ruku naslonila na naslon sedišta i uplela svoje tanke prste u njegovu ugljastu i meku kosu koja je mirisala na jesenje boje.

"Spavao sam dobro, hvala na pitanju. Jedino mi je san remetilo tvoje meškoljenje po krevetu i nerazumljivo mumlanje.", izgovorio je i na tren joj uputio bezizražajni pogled. Kejti Li se nevino namrštila i usne su joj se ravukle u mali zabrinuti osmeh. Nekoliko trenutaka joj je srce toliko brzo kucalo da je pomislila da će to lupanje čuti čak i Elio.

"Oh, žao mi je zbog toga. Mora da me je mučila neka noćna mora, obično jako mirno spavam.", rekla je brzo i vratila svoj pogled na put ispred kako bi izbegla njegov pogled koji je često činio da se oseća posramljeno I ranjivo. Mrzela je što je imao takav pogled i smatrala je jednako nefer što ona nije imala takav pogled jer ne bi osećala taj čudan osećaj ranjivosti u njegovoj blizini i pri njegovom pogledu.

"Zar se ne sećaš onoga što si sanjala prošle noći?", upitao ju je začuđenim glasom a potom joj uputio onaj pogled, sanjivi pogled koji ju je činio ranjivom i koji joj je govorio da nikada ne može znati šta on zaista ima u mislima i to ju je na neki nedokučivi način svaki put pomalo ubijalo.

Za trenutak joj se kroz misli provukoše slike noćne more i ona se strese od njenog užasa a ponajviše njenog kraja. Dlanovi su počeli da joj postaju vreliji i nešto je počelo da guši njene grudi ispod svilene haljine. Ćutala je. Činilo joj se kao da ćuti predugo pa ju je obuzeo neki strah, čudni strah koji se rastakao njenim celim tananim telom. Jasno se sećala početka, toka trajanja i kraja svog sna tokom prošle noći i te slike su joj se možda zauvek urezale u sećanju. Želela je, još od trenutka kada se probudila da ga zaboravi, da ga baci u ponore zaborava i da ukloni svaki trag sećanja na san. Taj čudan san je u njoj probudio nekakav bol koji se kao vetar probijao kroz svaki deo njenog tananog bića i ubrzo prerastao u pravu oluju. Ta oluja, nemilosrdna i dugo skrivana, sada je bila snažna i činilo joj se da je ne može zaustaviti. Dugo ju je držala u lancima nekakve utehe i osećaja požrtvovanosti, nade da će nešto pokrenuti promenu. Dugo su se mali, neprimetni vetrovi i lomovi, munje i gromovi nečujno rađali u njenoj duši i srcu dok ih je ona vešto skrivala i smirivala svakodnevnim, monotonim radnjama poput ispijanja jutranje kafe, odlaska u baštu ili šetnja pored reke u sumrak. Činilo joj se da je uvek nekako uspevala da smiri tu oluju koja je unutar nje harala i pravila lomove ostavljajući za sobom pustoš i bezbroj neodgovora. Dugo je ona bila svesna onoga što je zadesilo njihovu ljubav, ono što se potajno uvuklo u svaki njihov međusobni poljubac, dodir, pogled ili reč ali je spoljašnost bila mirna i tiha poput listova prekrivenim mrazom. Ona je osećala oluju duboko u sebi i čuvala ju je samo za sebe sebično i požrtvovano, daleko od spoznaja i očiju onoga koji ju je i pokrenuo. Čuvala ju je kao nešto rođeno, krvnim nitima vezano za nju. To ju je ubijalo ali ju je i dalje čvrsto grlila iako je, ta nemilosrdna i tiha oluja, svakim danom bacala tamo-vamo kao napuštenu stvar. Živela je dugo sa tom olujom u sebi iako je ta oluja predstavljala nekakvu pretnju, pretnju sa kojom je takođe živela i koju je jedino ona mogla da razume. Jedino je ona mogla znati za taj nemir koji je nosila u sebi i to je sve što je znala. Jedino je ona mogla da razume patnju kroz koju je u tišini prolazila. I to je sve o čemu je tih dana mislila. Na tren bi samo nehatno pomislila o tome da li i on, negde duboko u sebi preživljava oluju kao i ona. Istinski se negde u najdubljim kutovima svoga bića nadala da preživljava jer nikada nije bio na jednoj strani. Nikada nije bio onaj koji je zasigurno znao šta istinski želi i koga voli. U srži njegovog bića je bila želja, nekakva požuda da ima više od onoga što ima ili pak više od samo jedne strane, stvari ili ljubavi. Uvek je umesto jedne, vrlo dobro znao da odabere dve strane i da se drugoj vrati kad god bi to poželeo. Nikada nije zatvarao nijedna vrata da bi uvek mogao negde da se vrati. Elio je znao da učini žensku dušu da mu se vraća, da joj daje ništa i da se ona vraća po još toga ništa. Uvek bi, kada bi dobio nešto, poželeo nešto drugo. Sve je ona znala još od trenutka kada ga je videla na rođendanskoj večeri njene prijateljice sa posla te večeri dok je u pozadini u kutku gramofon vrteo zaljubljivu melodiju, onda kada su njegove oči na njenom licu čvrto uhvatile njene na svome licu. Bila je zaljubljena u ideju o ljubavi prema njemu pa je bila zaljubljena i u takvu njegovu osobenost koja ju je kasnije toliko mnogo ubijala. Čak i tada ona nije znala šta bi on uradio sa svojim životom, šta će uraditi sa njenim životom, pošto je znala da ona pripada od te večeri njemu ali on nikada nije mogao da pripada samo njoj. Godinama se borila sa samom sobom i pokušavala da stiša ono što se nikako nije moglo i ugušiti. Dugo se borila sa razmišljanjima o toj njegovoj čudnoj, muškoj čudnovatosti želje da ima već sve što želi. Često je bila pitala sebe da li je to zapravo bila i da li jeste ljubav. I uvek bi pitanje ostalo bez svog odgovora a onda bi neogovor postao nemir koji se kasnije pretvarao u oluju. Naravno, ona je mogla činiti isto što i on ali nije želela, njena ideja o ljubavi joj je govorila da želi samo njega. I ona se držala te ideje, uvek.