Vreme oluja

Posle oluje

   Ništa nije ukazivalo na oluju. More je bilo sneno i mirno, poput deteta koje je majka upravo nahranila mlekom i potom utonulo u dremež. Čak su i svi ljudi prolaznici bezbrižno šetali bosih nogu po vrelom pesku, koji im se uvlačio u međuprostor prstiju i golicao ih svojom majušnošću. Jutro je donosilo svež vazduh, koji je preko mora pokupio so i hladnoću i donosio ih među meštane. I deca su se radovala jutru jer su uvek bila druge boje, nekad plava, nekad ljubičasta, nikada sunce nije bojilo nebo istim bojama što je u dečijim očima budilo radoznalost i nestrpljivost. Obližnji ribari su sa slamnastim šeširima, koji su podsećali na sunce, pravili neumesne šale i psovali jedni drug, posle čega bi se smejali do iznemoglosti ili dok neka riba ne bi povukla mamac i struna se zatresla. Onda bi svi naprasno skočili i uzvikivali uzdahe uzbuđenja šta će iz prozirne, azurne vode izvući. Uvek su sa sobom nosili boce ruma ili nekog dugog pića i vodili svoje pse sa sobom. Žene su u kratkim suknjama, koje su podsećale na talasastu travu, žurile da završe sve poslove koji su ih toga dana, kao i svakog drugog dana čekali. Žurile bi po vrelom pesku, brisale znoj sa čela svilenom maramom, koju bi ogrnule oko nejakih ramena, koja su nosila na sebi čitavu porodicu. One su bile brod na kome su plovili ostali članovi porodice, brod koji se borio protiv jakih morskih struja, nemilosrdnih bura i vetrova koji su pretili da potope brod u dubine mora. Obližnje stado trski je pravilo nežnu melodiju koja je umirivala more i krotila neobuzdane talase. Deca su trčkarala za svojim majkama, poneko dete bi se približilo moru i izazivalo talase a onda bežalo smejući se pobednički kada bi talas zapljusnuo obalu i udarao o vrele stene. Poneko dete bi obuhvatilo pesak rukama i bacalo ga u nebo praveći se da je to zlatni prah koji ima magijske moći. Vetar je pokretao život i pokretao ljude da se stalno kreću. Hladio im je lica i mrsio kosu, donosio sa sobom mirnoću i spokoj, osećaj da ništa ne može poremetiti mir. Ništa nije ukazivalo na oluju.

Bljesak svetlosti mu je oslepeo oči na par trenutaka i već je mogao da oseti vrelinu peska, mora i vazduha. Iako skroro da nije oka sklopio cele noći, nepregledni horiznoti mora su ga budili i pokretali. Vrlo rado bi zakoračio na vreli pesak i bosim nogama šetao satima i satima ne obraćajući pažnju na pospanost i kapke koji su se na trenutke tako teško sklapali i otvarali. Nije mario za sebe dok god je mogao da zabaci glavu i izgubi pogled u nepregledom azurnom plavetnilu neba i mora, dok god je mogao da kao dete trči po pesku, dok god je mogao da pravi žabice sa kamenjem na površini mora ili dok god je mogao da kada se oseti teško, skine svoju košulju i baci se u more i nestane na nekoliko trenutaka. Njegovo mršavo telo je nosilo toliko dugo tereta da bi mario šta će biti u nekom sledećem trenutku. Razmišljao je o tome dok je koračao sneno ka obližnjim stenama koje je ljubilo more svojim neobuzdanim talasima. Gledao je kako se more neprimetno pomera, kako talasi plešu jedni sa drugima dok se u njihovoj čistoti i azurnoj boji iscrtava nebo. Osećao je kako kako mu svaka dlačica na telu upija svežinu talasa i budi ga iz dremežljivosti, kako mu otvara teške kapke i hladi čelo i kosu. Koračao je i koračao i ništa na svetu nije bilo važnije od toga. Gledao je u siluetu koja se pojavila na najvećoj steni kako spušta svoje telo na njenu vrelinu i zabacuje glavu stavljajući ruku ispod nje. Nimalo nije žurio ka svom cilju, puštao je da trenutni mir zameni prostor gde su do nedavno bile oluje, njegove sopstvene oluje. Sve je bilo oko njega mirno ali je on bio u olujama, u njemu su besnele oluje i nikada nije znao koliko će one trajati. Često je mislio o tome kako se na neki skriveni način srodio sa njima, kako su mu postale bliske i kako je možda on postao jedna oluja. Silueta mu više nije bila strana, više nije bila bleda i daleka. Jasno je mogao videti njene crte, jake i gkatke, mogao je videti svaki santimetar kože kako upija svetlost i zadržava je za sebe sebično. Mogao je jasno videti oblike lica, ruku i nogu, tela koje ja tako bezbrižno davalo svoj oblik moru, talasima i suncu. Mislio je o tome kako to telo tamo leži sasvim mirno i sneno, kako je sam on nemiran i jedna oluja više, kako želi da se utopi u to telo koje leži mirno na vreloj steni. Usne su mu, te iste koje su izgubile svoju čistotu tim prvim poljupcem, postajale vrele i suve. Odjednom je sav sićušan pesam ispod nogu postajao nepodnošljiv i grub. U nekoliko pokreta, odlučnih i erotičnih, skočio je na stenu ali se telo nije pomeralo. Video je mali osmeh u znak pozdrava bez reči kao da nije želeo da iko remeti taj mir pod suncem. Seo je lagano i ispružio se svojom dužinom na vrelu stenu. Imao je osećaj da može istog trenutka tu zaspati od toplote stene i sunca, pod zvukom mirnih talasa. Želeo je samo da bude isto onoliko miran koliko je taj trenutak odavao utisak mirnoće i dremežljivog spokoja. Svuda okolo je bio mir ali u njemu su bile oluje.