At Least Save My Monsters

24. ~ Jesam li ja kriva za ovo?~

Šta je to bilo?
Uspravila sam i protrljala bolno mesto na glavi pokušavajići da shvatim šta se dogodilo. Nalazim na istom mestu kao i malo pre, samo što je sada sve bilo na svom mestu. Nisam primetila ni onu malu kutiju sa crtežom automobila ni razbacani nameštaj. Glavobolja kako se pojavila tako je i nestala, baš kao da se ništa nije dogodilo.

"Šššš!"

Čuo se glas u daljini koji je šaputao reči koje nisam mogla razumeti. Uputila sam se ka izvoru zvuka i pronašla se u hodniku. Sa prvim korakom moje oči su lako prepoznale dečaka, koji je sedeo naslonjen na jedna vrata, i ako je bilo mračno, tek slabašan tračak svetlosti je dopirao iz mog pravca. 
Polako sam krenula ka dečaku kao da sam se bojala da ću ga svojim prisustvom uplašiti ili ometi u nečemu. Moje noge su se u trenutku skamenile kada sam čula tihi plač sa druge strane vrata. Misli su nepovezanim redom letele po mojoj glavi i nisam znala šta da mislim.

"U redu je Luk. Smisliću nešto."
Prošaputao je Leon pokušavajući da uteši osobu sa druge strane.

"Kazniće te ako sazna da si ovde." Odgovorio je dečakov uplašeni glas sa druge strane.

"Znam." Prebrzo je odgovorio. "Moram nešto da učinim Luk, ti si mi brat kako mogu da te ostavim tom monstrumu?"

Brat?

"Ne Leo, samo beži odavde... Svakako svi već misle da sam mrtav zar ne? Ja... ja bojim se. Umreću ovde zar ne?"

Njegov glas je pucao. To dete je bilo slomljeno i jedina nada mu je bila mogućnost da ga brat izbavi. Ipak znao je da to nije moguće, znao je da mora da pomogne bratu i otera ga iz ovog pakla.

Ali ja... ja sam mislila da je njegov brat mrtav... On je meni rekao da je nestao i nikad ga više niko nije video ali sve vreme on je zarobljen u kući... Koliki monstrum moraš biti da učiniš takve stvari... Ne mogu ni da zamislim kroz šta su sve prošli.

"Nećeš jer ja ne idem nigde bez tebe!" Tračak sumnje se čuo u njegovom glasu jer ipak i on je samo dete i šta on može? Sumnjao je u sebe.
Nastupila je kratka tišina pre nego što se začuo duboki glas njihovog oca.

"Leone? Da li si ti to opet kod onog malog pacova?" Zagrmeo je njegov glas koji se polako približavao nama.

Na Leonovom licu se pojavilo zaprepašćenje pre nego što se to preslikalo u strah. Njegovo maleno telo je vidno počelo da se trese jer je znao šta mu sledi. Bez obzira na to nije želeo da se pomeri od vrata, nije želeo da napusti svog brata. Sad je kasno.

"Beži odavde. Pre nego što i ti ne završiš ovako. Pre nego što kaže da si i ti demon."
Čuo se tihi šapat pre nego što me je neko snažno odgurnuo i zalupio vrata zamnom.

Ne! Ne može to ponovo da uradi. Odlučno sam zgrabila kvaku i naglo otvorila vrata.
Topao vazduh i miris scveća me je zapljusnuo poput jakog talasa dok sam pokušavala da se naviknem na naglu promenu svetlosti. Zakoračila sam napred i pronašla sam se na poznatom mestu pored reke. Moj pogled se automatski zaustavio na dve prilike nedaleko od klupe.
Osećanja u meni su bila pomešana i imala sam osećaj da se sve ovo prebrzo događa. Sva ova sećanja...

"Šta da radim Lusi?" Prošaputao je dečak.
Približila sam im se i shvatila da sam to stvarno bila ja, samo mlađa ja.

"Možeš da pobegneš odatle. Možeš doći kod mene, mislim Noi ne bi smetalo a ni baki." Odlučno sam rekla.

"Ne mogu..." odgovorio je dečak potišteno.

"Zašto Leone?"

"Žao mi je, ali ne mogu to da uradim..."