OTETA

2. Poglavlje

Kristijan

"Anastasija Vladimirovski - 17 godina, rodjena i zivi u Moskvi, Rusija. Cetvrta godina u srednjoj Ekonomskoj skoli, kcerka poznatog ruskog mafijasa Vladimira Vladimirovskog, i Ekaterina Vladimirovski, zena u visokim slojevima Moskovskim drustvama. Ima puno..." - taman sto krenem da pregledavam i citam dosije o maloj koju trebamo kidnapovati, i saznam nesto vise o njoj kako bih mogao i da delujem skladno time kasnije, opet me u poslu spreci kucanje na vratima moje sobe.
Nervozno otpuhnem, bacim sve papire na stolu ispred mene, otpijem gutalj zestokog pica iz svoje case, podignem pistolj u svojoj desnoj ruci, zatim pozovem da udje unutra onaj imbecil koji se usudio da me prekida  sred posla.

Mene niko ne sme da prekida kada sam u sred vaznog posla, sto je na primer upravo sada; ili kada jebem, sto je svaki dan, vise puta. Ko uradi jedno od tih dve, dobije rupu izmedju obrva i probusen lobanj, kako me nikad vise ne bi prekinuo kada ne treba; mnoge do sad su imali tu "srecu". Pitam se, ko li je taj srecnik ovaj put?

Nakon sto otpijem jos jedan gutalj omiljenog konjaka, vrata moje sobe se otvori, te se ispred nas pojavi muskarac crnih ociju i crne kose; moj omiljeni lik u mom zajebanom zivotu pored Edvarda - definitivno nece dobiti rupu u celu, zato ostavim pistolj nazad na svom stolu.

"Dodji David. Pice?"- upitam ga, ali ne cekajuci odgovor stavim mu pice koje on uz ozbiljnim pogledom odbije, na sta spojim obrve znajuci da se sigurno nesto gadno dogodilo kad je Davidova faca ovakva i kad je odbio pice.

"Kakvo sranje ovaj put?" - duboko izdahnem i protrijem svoje lice dlanovima, jer dobro znam da kad je David ozbiljan, samo onda nesto jebeno ozbiljno nije u redu, a kad nesto nije u redu, onda i moja kontrola jebeno nije u redu.

"Nista, nista. Ne brini, preneli smo robu bezbedno i neprimetno preko granice, uzeli smo i novac, sve je u najboljem redu." - izdahnem olaksavajuce, iako sam svakako znao da nece biti problema. Moji momci ozbiljno shvataju svoj posao i rade ga veoma dobro, tako da nikad nije bilo problema, niti verujem da ce biti, ali priznajem da mi se krv sledila kad je David usao sa takvim izrazom lica.

Ipak se pitam zasto izgleda kao jebena izumrela vrsta, kad je sve u savrseno perfektnom redu?

"Ali? Sta smrdi?" - govna u kojima sam do guse uvaljen sa jebenom otmicom Vladimirove male, eto sta, pomislim.

Trgnem ove misli iz svoje glave, pokusavajuci da razmisljam trezveno i posvetim dovoljno veliku koncentraciju i paznju na Davida, jer ne bi on za nista licio na prejebanog neandertalca.

"Vidim da ti je Ed dao dosije o onoj maloj, ti razgledaj to, ja i on cemo srediti sve. Nije nista posebno bitno, mozemo i mi to sami srediti, uzivaj."
- klimnem glavom bez razmisljanja, jer ako nekome verujem, onda to su samo i jedino njih dvoje.

Edvard me pogleda, trazeci odobrenje da izadje i ode sa Davidom. Klimnem mu potvrdno, nakon cega on ustane i sa brzim koracima napusti moju sobu, prateci Davidove jos brze korake.

On i Edvard mi znace podjednako isto, oni su jedini kojima verujem, kojima mogu poveriti moj zivot, za kojih bih bez trunka razmisljanja ubio, znajuci da bi i oni postupili isto. Iako Edvarda poznajem celog svog zivota, a Davida tek zadnjih nekoliko godina, sto je znatno manje, podjednako im verujem i cesto im poverujem kucu, porodicu i poslove, dok sam ja otsutan ili zaokupiran sa nekim drugim poslovima, cesto onima koji mi Konstantin daje, kao upravo ovaj sada sa otmicom.

Otpijem ostatak konjaka na eks, zatim ponovo uzmem one papire sa stola, i krenem da citam sadrzaj dosijea Vladimirove princezice, u potpunosti siguran da ce David i Ed srediti ono sto je izbilo u medjuvremenu i toliko je izbacilo Davida iz takta, kasnije cu i ja videti sta je to sranje bilo.

Otpijajuci gutalj nove case konjaka, zagledam se u dokumentu koji drzim u rukama i potrazim deo gde sam zastao sa citanjem pre nego sto je David usao u sobu, te nastavim sa citanjem princezine licne biografije.