Put do mog srca 🔚

7.

TIFANI

Probudi me jaka sunčeva svetlost i ja odmah posegnem za telefonom, jer imam osećaj da sam se uspavala. Glasno opsujem kada uvidim da su velike šanse da ću zakasniti na venčanje, jer sam trebala da ustanem pre nešto više od sat vremena.

Iskočim iz kreveta i potrčim ka kupatilu da se istuširam, dok kritikujem samu sebe jer sam ostala budna do kasno razmišljajući o nebitnim stvarima.

Istuširam se brzinom svetlosti, a zatim podignem kosu u francusku punđu jer sam sa njom najveštija. Nanosim svetlu šminku, jer sam odavno prestala da uživam u teškoj šminci posle koje bih obično imala problema sa licem.

Oblačim dugu haljinu koju mi je Jana izabrala i visoke srebrne štikle koje se odlično uklapaju uz nju. Verujem da ću kasnije proklinjati samu sebe što sam ih obula, ali ima nečega u štiklama što daje dozu seksipila svakoj ženi.

Možda budem imala sreće da Jana bude u pravu, pa pronađem društvo za veče. Iskreno mi je potrebno nešto da mi makar na kratko skrene misli sa Konrada i svoje samoće.

Ogledam se u velikom sobnom ogledalu da se uverim da je sve u redu, a odmah nakon toga mi stigne poruka od Janine i moje zajedničke prijateljice da me čeka u holu hotela.

Uzimam svoju torbu i odmah krenem da se nađem sa ostalim deverušama. Ugledam Pejdž sa još četiri nepoznate devojke u identičnim haljinama kao što je moja i priđem da se pozdravim.

Pejdž me pozdravi blagim klimanjem glave, jer ona za razliku od Jane bila dosta ozbiljnija i manje prijateljski nastrojena. Iskreno sam se iznenadila kada sam čula da je Jana izabrala za deverušu, ali pretpostavljam da su se sprijateljile jer rade u istoj bolnici.

Upoznam se sa devojkama i na kratko popričamo pre nego što primetim Janu kako nervozno silazi niz stepenice u ogromnoj venčanici koja ima previše tila po mom ukusu. Devojke i ja priđemo da joj pomognemo, a ona nam se odmah zahvali.

"Ne znam šta mi je bilo da izaberem ovu venčanicu kada u njoj ne mogu samostalno ni da se krećem!" -Iskreno nam se požalila što mi je izmamilo osmeh.

Moram priznati da je prelepo izgledala u venčanici, ali ono što je upotpunjavalo tu lepotu bila je sreća koju sam videla u njenim očima. Ona sreća koju sam viđala kod svih svojih prijateljica na dan njihovog venčanja.

"Nemoj se bespotrebno nervirati, imaš nas da ti pomognemo oko nje."

Pohvalim njen izgled i kažem joj da je muškarac koji je osvojio srećan čovek i time joj izmamim osmeh, a obrazi joj se blago zacrvene.

"Nadam se da uskoro dolazimo i na tvoje venčanje, bacaću bidermajer ka tebi." -Namigne mi, a Pejdž prekine naš razgovor sa rečima da nas fotograf već očekuje.

Požurimo ka uređenom dvorištu hotela pomažući Jani oko venčanice. Nikada nisam volela fotografisanja i obično sam ih pamtila kao jako dosadna, ali ovo je bilo posebno. Napravile smo mnoštvo zanimljivih fotografija koje su me na kratko vratile u bezbrižnu mladost. Sve smo bile iskreno srećne i nasmejane, a to je fotografijama davalo posebnu draž.

Vreme mi je prebrzo proticalo i pre nego što sam to i shvatila bili smo ispred prostorije sa glomaznim drvenim vratima u kojima su nas ostali gosti i mladoženja čekali. Pejdž i ja smo ostale uz Janu dok su ostale devojke otišle da se uvere da je sve spremno. Jana koja je inače bila najstaloženija osoba koju poznajem, nervozno je brisala znojave dlanove o venčanicu.

Nisam shvatala zašto ljudi prave ogromne proslave venčanja, jer je to mladencima samo pružalo osećaj dodatnog stresa. Po meni je venčanje trebalo biti privatna stvar provedena uz porodicu i najuže prijatelje, ali Jana je pristala na ovo samo da bi ispunila želju budućeg supruga.