Put do mog srca 🔚

23.

TIFANI

"Tifani, probudi se." -Osećam kako me neko blago mrda po ramenima, ali se okrenem na drugu stranu, jer mi ovaj san neopisivo prija. Umorna sam i samo želim da se naspavam.

"Gospođice Voren!" -Čujem nepoznati ženski glas i to me domah rasani.

Gde sam ja uopšte? I šta se dogodilo?

Otvorim oči i nakon što se priviknem na jaku bolničku svetlost, pored sebe ugledam doktorku Grin i Zaka kako me zabrinuto gledaju. Pokušam da ustanem, ali me prijateljeva ruka sprečava u tome.  Prisetim se situacije sa hiruškog odeljenja i instinktivno spustim ruku na stomak dok suze počinju da se slivaju niz moje obraze.

"Polako Tifani, smiri se. Sve je u redu..." -Zak me teši, ali ja kao da ga ne čujem.

Ne znam šta se dogodilo sa mnom, jer poslednje čega se sećam bilo je to da me Zak doveo na odeljenje ginekologije i  kako mi je medicinska sestra ubrizgala nešto u infuziju po nalogu doktorke i nakon toga imam prekid filma.

"Kako se osećate?" -Doktorka Grin me upitala sa toplim osmehom.

"Naša beba..." -Suze nastavljaju da se slivaju niz moje obraze, čak ni ne pokušavam da ih suzdržim, jer sam se i previše trudila da ostanem jaka.

"Tifani, smirite se, sa embrionom je sve u redu." -Doktorka mi se obrati, a ja sam joj samo uputila upitni pogled.

"To je nemoguće, sećam se oštrog bola u donjem delu stomaka..." -Želela sam da joj verujem, ali jednostavno nisam mogla.

"Doživeli ste napad panike i to ste registrovali kao bol, nakon čega ste se prepali za embrion. Bili ste pod velikim stresom, ali Vas uveravam da je sa embrionom za sada sve u redu. Moraćete više da se pazite ubuduće ukoliko želite da tako i ostane."

"Izvoli, zamolio sam doktorku da odštampa snimke jer sam znao da ćeš ovako odreagovati." -Zak mi se prijateljski nasmeje i pruži mi papire.

Prihvatila sam ih i zadivljeno gledala u crnu mrlju koja je predstavljala našu bebu, a nakon toga sam ih čvrsto stegla i privukla prijatelja u zagrljaj. Odvukla sam Zaka od trudne supruge da bi bio pored mene i nametnula mu odgovornost brige o Konradovom životu, a on je sve to učinio bez i jednog pitanja.

Tek sada sam shvatila koliko mi je ovo maleno biće u mom stomaku bilo bitno i konačno sam počinjala da razumem izbore koje je Maja pravila. Sigurna sam da neće biti lako odgajati dete sa obzirom na situaciju u kojoj se nalazim, ali takođe znam da život nikada nikada nije ni obećao da će biti lak. Volim ovo dete svim svojim srcem i daću sve od sebe da mu budem najbolja moguća majka.

"Hvala ti na svemu..." 

"Nema na čemu, nisam ni pretpostavio da ćemo nas dvoje imati decu u isto vreme. Čestitam prijateljice, siguran sam da ćeš biti odlična majka."

"Ima li novosti o Konradu?" -Pitala sam ga čim sam se odmakla od njega, a on se odmah uozbiljio.

"Zbog toga te i budim, pre pola sata sam bio sa doktorom Stjuartom i njim. Teško je primio vesti o svemu što se desilo i rehabilitaciji, ali sem toga je dobro. Pred njim je težak put, ali oporaviće se ukoliko bude vodio računa o sebi i bude uporan."

"Koliko je u stvari vremena prošlo od operacije?" -Požurila sam da ustanem, jer sam želela što pre da ga vidim, ali me Zak zadržao na bolničkom krevetu.

"Stani, ne možeš tek tako da ustaješ, ukoliko nisi primetila još uvek si priključena na infuzije." -Prekorio me i ja sam ga nevoljno poslušala, jer sam brinula za bebu.

"Prošlo je nešto više od sedam sati." 

"Molim?!" 

"Tifani, objasnio sam doktorki Grin situaciju i ona se složila da ti damo nešto za smirenje da nadoknadiš san. Bila si iscrpljena, krvna slika ti je katastroflna i iskreno pravo je čudo što tvoje telo nije odbacilo embrion. Moraš se uozbiljiti i to pod hitno."