Put do mog srca 🔚

19.

TIFANI

Za manje od dva sata već sam bila na putu za Boston. Nadređenuma na poslu sam samo javila da sam imala hitan slučaj u porodici i nakon toga sam otišla ne čekajući bilo čije odobrenje. Ceo život sam se borila za to radno mesto, ali tek sada sam shvatila da mi ono ne znači ništa u odnosu na ono što sam mogla izgubiti. U ova dva sata sam shvatila šta u životu predstavlja pravo bogatstvo, a to je imati voljenu osobu pored sebe.

Sedela sam u avionskom sedištu i listala medicinske izveštaje i nalaze koje mi je Metju obezbedio. Posle slika uništenog auta koje sam videla shvatila sam da je velika sreća što je Konrad uopšte živ. Malo je reći da sam svoju diplomu mogla sada jedino da pocepam i bacim, jer pored svega što sam videla ja sam se i dalje nadala čudu; jer je ono jedino što zapravo može da nam pomogne.

Prvi put kada sam videla izveštaje paničila sam kao i svaka druga normalna osoba pred koju je stavljen nemogući izbor o životu voljene osobe. Ruke su mi se tresle i imala sam mučninu, klasičan primer napada panike koji sebi nisam smela dozvoliti.

Postojala su dva izbora, prvi je bio ne prihvatiti rizičnu operaciju i dopustiti da Konrad ostane paralisan od struka nadole, a drugi je bio rizikovati njegov život zarad operacije koja je u velikom broju slučajeva bila neuspešna i još uvek nedovoljno ispitana. Od automobilske nesreće su ga držali u indukovanoj komi dajući njegovom telu vremena da se oporavi, ali nije bilo nikakvog napretka.

Nisam mogla da prihvatim da je onako drska i neustrašiva osoba sada postala nemoćna biljka čiji život zavisi od mašina. Kada sa strane sklonim nemogući izbor, takođe je postojala šansa da se on nikada ne probudi ili se probudi i ne bude osoba kakva je bio.

Metju je tokom čitavog leta bio tih i zamišljen, što nije bilo ni malo nalik na njega. Kao da je onaj nestašni tinejdžer preko noći odrastao i prihvatio sve odgovornosti na sebe. Život je zaista nepredvidiv, jer u jednom trenutku je imao mogućnost da se ponaša kako želi, a sada je morao da brine o životu starijeg brata.

Kada smo sleteli zatamnjeni crni džip nas je čekao na aerodromu i vožnja do bolnice je bila relativno kratka. Moje noge su drhtale i osećala sam se kao da bih se svakog trenutka mogla srušiti, jer sam se plašila onoga što ću zateći.

Da sam bila pored njega i pružila mu šansu da mi objasni situaciju, ništa od ovoga se ne bi ni desilo. Nas dvoje bi smo još uvek imali naše besmislene prepirke nakon čega bi odustali od rasprave i uživali jedno u drugome. Nije Metju bio kriv za ovo, već ja. Ja sam bila ona zbog koje je sada u ovakvom stanju.

"Tifani, jesi li dobro?" -Iz misli me vratio Metjuov glas.

"Jesam." -Slabašno sam mu odgovorila nastavljajući da šetam kroz preduge i hladne bolničke hodnike.  

Na ulazu na odeljenje dali su nam da obučemo zaštitna odela i stavimo maske, da bismo mogućnost zaraze sveli na minimum. Nakon par minuta Metju se zaustavio ispred sobe koju je čuvalo obezbeđenje koje nas je odmah pozdravilo, a ja sam se zaustavila par koraka dalje nemajući hrabrosti da nastavim dalje. Nisam imala snage da se suočim sa istinom, jer sam se još uvek negde duboko u sebi nadala da je sve ovo jedna velika greška i da je moj dečko još uvek dobro.

Znala sam kako su ljudi završavali sa ovakvim povredama i znala sam sve opcije koje su imali, ali nisam ni pomislila da će se ovo desiti nekome koga poznajem. Navikla sam da se distanciram i ne vezujem za pacijente, ali sada je sve bilo drugačije. U toj sobi nije ležao bilo ko, to nije bila osoba o kojoj bih brinula par dana i nastavila dalje, tamo je bila ljubav mog života.

Posle par minuta naterala sam sebe da uđem unutra, a čim su se vrata  odvorila osetila sam se  kao da mi se ceo svet ruši. Na prevelikom bolničkom krevetu ležao je besvesni Konrad priključen na mnoštvo aparata koji su ga održavali u životu. Gledala sam u njegovo bledo lice dok sam prilazila krevetu, a zatim sam spustila svoju ruku na njegovu. Osetila sam toplinu njegove kože i zapitala se zašto se ovo baš moralo desiti njemu.