Izdajnik

24. Deo

Pre nego što je auto stao ispred bolnice, izletim iz njega i potrčim prema bolnici.

– Iris – pozove me starija sestra na pultu, koja me poznaje.

– Broj sedam – zna šta tražim, pošto sam prošlu noć podigla sve na noge, pa joj se zahvalim klimanjem glavom.

Ispred sobe vidim svog oca i Džoanu.

– Lana i Pablo su unutra, pokušavaju da je nahrane – kaže mi moj otac.

Klimnem mu glavom, i uđem unutra. Prizor na koni sam naišla je nešto najgore u životu što jedna majka može da vidi.

Ona, tako sitna u bolničkom krevetu, prekrštenih ruku i suznih očiju, protivi se Lani i Pablu jer ne želi da jede.

– Mačak – kada je čula moj glas obradovala se.

– Mama! – potrčim joj u zagrljalj i uzmem je u naručje, pa počnem da je ljubim svuda po licu.

Počne da se smeje, pa se i ja opustim kad je vidim nasmejanu.

Slučajno se okrenem i vidim da su svi ušli u sobu. Kao i Antonio, koji gleda Emu očima punih ljubavi.

– Gde je moje iznenađenje? – radoznalo me upita.

Pogledam u svog oca, i on shvati da je vreme da napuste sobu. Svi su izašli osim Antonia.

Priđem krevetu i spustim Emu, pa pogledam Antonia.

– Ema da li se sećaš kada si me pitala...ustvari nisi me pitala, ali te je sigurno zanimalo gde je tvoj tata.

– Da li je on moj tata? – bez pardona me upita.

– Jeste – poraženo priznam.

– Gde si bio? – upita njega, a on pogleda u mene.

– Tata je radio, ali je sada tu – odgovorim umesto njega.

– Imam nekoliko pitanja za tebe – namršteno pogleda Antonia.

– Mama možeš li da izađeš?

Na ovo se začudim, pa klimnem glavom i izađem.

Kada izađem svi pogledaju u mene. Očekuju obljašnjenje.

– Da li je to Antonio? – upita me otac. Nikada se nisu upoznali, ali zna ga sa fotografija.

– Jeste.

Ispričam ih priču koju je on ispričao javnosti, i oni prihvate to kao istinu.

------------------------------------------------------------

Danas ili sutra ću izbaciti prolog druge priče, pošto se ova uskoro završava.

Nadam se da Vam se sviđa. ♡