Dragi, bivši

Oproštajno pismo

Nisam ocekivala da cu ja ikada krenuti da pisem neko oprostajno pismo.Ko bi rekao da cu ici maminim stopama .Za sebe bih uvek govorila kako sam jaka osoba koja moze sve da izdrzi i koja moze da podnese bilo kakvu vrstu boli ali,na moju veliku zalost,to nije istina.U svojoj 14.godini sam shvatila da zivot sa sobom donosi mnoge prepreke koje bismo ,ukoliko zelimo da nastavimo,morali da predjemo uzdignute glave .

Kazu da nikada ne treba odustati ,vec ako ne uspes,da pokusas ponovo.Ja sam svoje prepreke pokusava da predjem veliki broj puta. Zaista ,trudila sa se da svaku prepreku prodjem najbolje sto umem i ukoliko to ne uspem iz prve ,da se trudim da je predjem dok na kraju ona ne ostane iza mene.Svaku prepreku do sada sam ,nekad sa malo vise a nekada bez problema,uspela da predjem dok se nije pojavila prepreka koja je stavila moj zivot na pitanje.Prepreka koju sam pokusava da predjem bezbroj puta .Svakim pokusajem da je predjem ,postajala sam sve slabija i pocinjala sam da mislim kako je gotovo nemoguce preci je.

Medjutim,ni tada nisam zelela odustajati jer sam smatrala kako ne postoji prepreka koju zivot donese a da je nemoguca za preci .U svim tim pokusajima da predjem tu prepreku,sve vise i vise bih gubila sebe.Bila sam sve iscrpljenija i umornija ,bila sam ,kako bi danasnji svet rekao,umorna od stalnih pokusaja da predjem jednu te istu stvar.Bilo je pomalo i dosadno iznova i iznova pokusavati da predjes nesto iako vec unapred znas da ces se ,svaki put kada pokusas da je predjes,na kraju opet morati da joj se vratis. 

Prepreka.Koliko sam samo puta spomenula,odnosno napisala ,ovu rec od samog pocetka pa sve do sad .Nisam brojala ali sam svesna da sam je spomenula gotovo u svakoj recenici.Verovatno jer je ,kao sto i sami znamo,zivot pun istih.Zaista nisam zelela odustajati.To nisam bila ja .Svi drugi bi za mene govorili kako sam psihici jaka ,stabilna i kako bih kroz zivot gazila svaku prepreku koja bi mi se nasla na putu.Prijalo bi mi njihovo misljenje i bilo bi mi jako drago kada bi ljudi u meni videli borca koja ,ni po koju cenu, ne bi odustajao .

Koji bi se svakom problemu nasmejao u lice i nastavio dalje kao da taj problem nikada nije ni postojao.Slusala sam kako ljudi mene vide kao osobu koja moze da podnese i najvecu bol ,koja hoda kroz zivot ne bojeci se nicega ,koja je otporna na sve.Ali nisam bila takva.Mozda sam iz prvi izgledala tako ,dok sam zapravo bila toliko emotivna da bi me i najmanja stvar povredila.Iste sekunde bi mi se na licu stvorila suza koju bih ipak ,dovoljno brzo sklonila sa svog lica kako je niko ne bi primetio.Mogla sam da lazem druge ali sebe nisam.

Najteza prepreka u mom zivotu je imala svoje jedinstveno ime i prezime.Ljubav ,sudbinska ljubav.Tim recima smo tesili jedan drugoga iako smo znali da ce jednog dana ,koji je dosao i brze nego sto smo se nadali,sve nestati.Da ce doci samo hladnoca .Prokleta hladnoca.Kazu ,prava ljubav je ona uz koju se osecas srecno .Bila sam srecna ,stvarno jesam ,ali sam u mnogo vise navrata bila tuzna.Svaki dan bi se suze slivale niz lice.One najiskrenije suze pune boli i patnje.Tesko mi je da prihvatim to ,ali ono sto smo mi imali sigurno nije bila prava ljubav.Nije bilo ni "lj" od ljubavi.Njegovi reci su me svakim danom iznova i iznova lomile .Znao je to .Toliku bol u mojim ocima je svako mogao da primeti .Vise bola nego ljubavi.

Znate,cudno je to kada ljubav predje u naviku pa vise ni sam nisi siguran da li volis zato sto zaista volis,ili volis zato sto si navikao da volis.Pitanje na koje ni sama ne znam odgovor.Verovatno sam volela ,stvarno jesam.Nije me sramota priznam da sam tu ljubav bezbroj puta pokusavala da predjem i svaki put bih joj se vracala jer ne bih mogla bez nje.Kao sto sam rekla,tesko je to kada ti nesto postane navika.Bez toga jednostavno ne mozes.Pokusavas ali jednostavno ne uspevas.I koliko god se trudio da se odupres sebi,svojim potrebama i svojim osecanjima ,nemoguce je izbeci nesto na sta si navucen i nesto za cim ti ide srce.

Nesto ka cemu bi i slep isao hodajuci po trnju samo da dodjes do toga.Nesto sto si ti ,ne mozes pobeci od sebe koliko god to pokusavao.Trudila sam da predjem preko te prepreke ili ,ukoliko ne bih mogla da je predjem , da pokusam da ta prepreka krena za mnom.Medjutim,posle svih neuspelih pokusaja ,shvatila sam da je prepreka kao sto je ova,nemoguca za preci.Ili samo ja nisam dovoljno jaka i hrabra da je predjem.Mozda jednostavno ne zelim da je predjem .Ista pitanja su mi se vrtela po glavi na koje bih ,koliko god dugo trazila,na kraju shvatila da na neka pitanja ne postoje odgovori i jednostavno nastavis dalje.Ukoliko odgovori ne postoje ,bezpotrebno je trositi vreme na njih ili njihovo smisljanje.Iako i sami znamo da je to tacno,svako od nas bi ipak najvise paznje usmeravao na to,na pitanja bez odgovora.

To je ista situacija kada kao na primer ides u jednom pravcu i znas da ces na kraju puta zavrsiti u slepoj ulici ,ali idalje ides ka tome jer se nadas,da ces ipak negde tamo na putu ,pronaci ono sto ce ti pomoci da dobijes odgovor na svoja pitanja.Ironija ,na neka pitanja koliko god se trudio i pokusavao da pronadjes odgovore ,nikada neces uspeti.Isto tako ,nekada,dok trazis odgovore na pitanja,uzput naidjes na jos dosta pitanja da na kraju zaboravis od cega si poceo.Nekada jednostavno treba nastaviti dalje i ne traziti nesto u sta ces ,ukoliko cak i nadjes, verovatno razocarati.Niko od nas sa sigurnoscu ne moze potvrdno odgovoriti na pitanje da li zna kakva mu je sudbina.Sudbina je zapisana svakome od nas ,svako od nas ima drugaciji tok sudbine i samim tim ,sve sto ti se sada desava,je tako trebalo da bude.

Mozda je tesko prihvatiti cinjenicu da je sudbina odabrala da se igra bas sa tobom ,ali niciji zivot nije toliko savrsen.Kao sto sam rekla na pocetku ,put do uspeva je pun prepreka koje ces prvo ,da bi do uspeha mogao da dodjes, morati grcevito da prodjes.Ne postoji put za savrsenim zivot.Svrsen zivot ne postoji.Zivot je savrsen tek onda kada se zavrsi.Tek onda kada shvatis da se svaki trud i svaka kapljica znoja koja je klizela tvojom kozom na kraju isplatila.Zivot se zavrsava ,ne onoga trenutka kada umres,vec onoga trenutka kada si u zivotu uradio sve sto si zeleo.Kada si ispunio svaki svoj cilj .Tada se zavrsava zivot.Ako ste se ikada zapitali sta je smisao zivota,upravo ste dobili odgovor na to pitanje.

Smisao zivota je doci do najviseg ,odnosno ,krajnjeg cilja.Kada u zivotu postignes sve sto si zeleo i sve sto si planirao.Kroz zivot uvek trebamo ici sa sirokim osmehom ,uzdignute glave,i sa velikim ambicijama.Sve u zivotu je dostizno ,samo je potrebno verovati u to. Poznati mi trenuci kada ni sam nisi siguran ka cemu tezis ,ali u dubini duse,svako od nas ima zapisan svoj cilj.Onaj najvisi i najbitniji od svih .Onaj krajnji ,zadnji koji trebas uraditi pre nego sto se tvoj zivot zavrsi.Da li je normalno biti tuzan tokom zivota?

Jos jedno diskutabilno pitanje o kojem bih mogla da pisem dok se moj zivot ne zavrsi.Zapravo,svako od nas je nekada osetio onu potrebu da pusti suzu.Svako od nas je osetio bol,patnju,mrznju,ljutnju...Ali da li njima trebamo da se vodimo kroz zivot.Neki ce reci da ,dok ce vecina govoriti kako kroz zivot uvek trebamo hodati sa osmehom puni pozitive.Ti ljudi su,bez obzira sto smatraju da kroz zivot uvek moras ici nasmejan, isto osetili bol.Bol menja ljude.Mislim da nekada bol toliko jako utice na nas ,da se posle toga promenimo iz korena.Da postanemo neka deseta verzija sebe koja je zaglavljena izmedju te dve emocije ,srece i tuge.