Druga šansa 🔚

21.

LORENA

Čovek iz Nejtanovog obezbeđenja je nastavio da vozi ne obazirući se na moje molbe da okrene automobil i ja sam u jednom trenutku samo ućutala izgubivši se u svojim mislima osećajući se tako prazno i izgubljeno. Nejtan je osoba sa kojom imam dete i htela ja to ili ne, zauvek ćemo biti povezani. Dok gledam kako sunce izlazi preispitujem svaku svoju odluku do sada i pitam se da li sam mogla ovo promeniti.

Istina je da smo se oboje izgubili u sopstvenim lažima i dok smo pokušavali to da ispravimo tonuli smo sve dublje. Bežali smo od svojih slabosti umesto da se suočimo sa njima. Postali smo marionete drugih, a sve što je trebalo je da budemo iskreni jedno prema drugom.

Zar je potrebno da ga izgubim da bih shvatila koliko mi znači? On je neko sa kime sam provela najlepše godine svoga života, sa njim sam shvatila šta znači osećati se voljenom iako je to bilo kratko, želela bih da nam pružim još. jednu šansu.

Osetila sam kako mi obrazi postaju vlažni čak i ne shvatajući kada sam počela da plačem, sve što sam ikada želela bila je srećna porodica, a to je izgleda za mene nedostižno. 

“Gospođo, stigli smo.” -Vozač je zaustavio auto ispred jedne naizgled obične kuće.

Nisam čekala da mi otvori vrata već sam odmah potrčala ka ulazu, bilo mi je potrebno da se makar uverim da mi je sin na sigurnom, jer sve vreme koje sam provela pored Tristana plašila sam se za njegovu bezbednost. Taj čovek je jedan bezosećajni gad koji nema ni trunke emocija čak ni prema sopstvenom sinu i prava je sreća što sam ga ostavila da spava pored Nejtana.

“Vilijame!”

“Mama!” -Moj sin je dotrčao do mene i ja sam ga čvrsto zagrlila, pokušavajući da uverim sebe da je dobro.

“Jesi li dobro, nisi povređen?” -Nežno sam ga odmakla od sebe i pažljivo ga pogledala, a zatim sam ga ponovo čvrsto zagrlila.

“Mama, stežeš me.” -Rekao je svojim detinjastim glasom i ja sam ga konačno pustila iskreno se nasmejavši na ovo.

“Izvini.”

“Mama, zašto plačeš?”

“Srećna sam što te vidim, nedostajao si mi. Nisam navikla da te delim sa tvojim tatom.” -Izbrisala sam suze pokušavajući da smislim uverljivu laž.

“Gde si bila?”

“Morala sam da odem na posao, a tvoj tata se ponudio da te pričuva jer si mu nedostajao.”

“Ali i on je otišao na posao, a meni se ovde ne dopada. Kada ćemo ići kući?”

“Uskoro, gde je ono čupavo stvorenje? Nadam se da niste pravili probleme dok me nije bilo…” -Pokušavala sam da promenim temu razgovora, jer sam znala da će se neko od sledećih pitanja odnositi na Nejtana.

“Mama, nemoj tako da ga zoveš, naljutiće se.” -Vilijam se namrštio i prekrstio ruke na grudima izmamivši mi još jedan osmeh.

Ugledam nepoznatog starijeg čoveka na vratima i instinktivno stanem ispred svog sina i čvrsto ga uhvatim za ruku. Neću više nikome dozvoliti da me odvoji od njega.

"Gospođo, nema potrebe za brigom. Ovde sam da zaštitim Vašeg sina, dao sam obećanje Nejtanu i ne planiram da ga prekršim. Ja sam neko ko mnogo duguje tom čoveku."

"Mama, to je Rendal. Tata ga je ostavio da me pričuva, ali on je mnogo dosadan i strašan. Više mi se dopadala moja stara dadilja." -Pomazim sina po glavi i osmehnem mu se, ali dok gledam u tog čoveka u sebi i dalje osećam nemir.

Duboki ožiljci na njegovom licu, nedostatak emocija i hladan stav mi govore da on nije osoba koja se bavila klasičnim poslovima da bi preživela. Možda je tu da bi nas zaštitio, ali ja se pored njega ne mogu osećati sigurnom.