Samo Budi Tu❕❕❕

2. Ivanovi (editovano)

                  "Postoji kratak trenutak, momenat koji traje samo par sekundi kada se tek probudimo, otvorimo oči, i ne postoji ništa. Sve je prazno kao čist list papira. Nema sećanja, nema osećanja, samo veliko debelo ništa. Onda trepnemo, i taj osećaj prođe i zameni ga teret stvarnosti. Odjednom, sve je opet tu i moramo se suočiti sa buđenjem."

Polako je otvorila oči i iz položaja u kojem se nalazila videla sat na noćnom stočiću pored kreveta koji je pokazivao tek sedam sati.

Lenjo se protegnula, okrenula na leđa i zatvorila oči. Nije bila ranoranilac i nikada nije razumela one ljude koji se u cik zore probude, skoče iz kreveta, obuju patike, optrče par krugova oko parka, a onda se nasmejani i puni energije tuširaju i pravac nove radne pobede.

Sudeći po zvukovima koji su dopirali iz kuće, smehu, lupanju i užurbanim koracima po stepeništu; izgleda da su Ivanovi bili jedni od tih. Sranje!

Uz glasan tresak vrata i nečije tiho,"Koji ti je? Probudićeš je!" Kuća je utihnula i Tara se pokušala vratiti spavanju. Okretala se i nameštala u udobnom krevetu ali nije više mogla da zaspi. Kroz poluotvorene oči je škiljila u prozor koji je bio ogroman, i kroz koji je ulazilo previše svetlosti. Razmišljala je o događajima od prethodnog dana i ljudima sa kojima će provesti sledeću godinu života.

/.../

Nataša je otvorila vrata pre nego sto je zvono utihnulo. Tara ju je odmah prepoznala po Anjinom opisu. Elegantna, lepa žena u ranim četrdesetim. Obučena u sive duge pantalone sa ravnim nogavicama i tamno zelenu usku košulju bez rukava.

Jedini nakit koji je nosila bile su jednostavne kamene minđuše u istoj boji kao košulja i venčana burma. Visoka preko 1.75cm, vitka i lepo građena. Svetlu kosu boje meda je nosila pokupljenu u labaviju punđu.

Imala je interesantno lice, velike zelene oči i mali prćast nos. Male ali blago napućene usne, koje su se čim je ugledala Taru razvukle u veliki osmeh za koji je pretpostavila da je često na njenom licu, sudeći po Anjinoj priči.

"Uđi, uđi, svi jedva čekaju da te upoznaju."

"Ne mogu da ti opišem koliko se radujem što ću napokon imati sa kim da idem u šoping i malo tračarim po kući. Ovde je previše testosterona u vazduhu pored toliko muškaraca..............."

"Oooo, izvini!" Rekla je Nataša šaljivim tonom i malo slegnula ramenima; kao dete kada ga uhvate da radi nešto što ne treba; kada je pogledala u Tarino, blago rečeno začuđeno lice.

"Kada sam uzbuđena i vesela počnem da brbljam ali naviknućeš se već, videćeš." Odmahnula je rukom, okrenula se ka velikom otvorenom prolazu i rekla Tari da je prati. Ona nije imala izbora već se nasmejati i krenuti za ženom.

Morala je da prizna da joj je Natašin srdačan doček razbio tremu koju je u jednom trenutku počela da oseća. Inače nije bila tremaroš ali ovih dana je izgleda prolazila kroz čitav niz emocija koje već dugo nije osećala.

Pitala se, šta li je još čeka?

Sa interesovanjem je posmatrala oko sebe i primetila da je kuća impresivna, iznutra još više nego spolja.

Ogroman otvoren prostor sa velikim stepeništem u sredini, kao u onim starim filmovima gde se prelepa žena pojavi na vrhu i svi samo u nju gledaju. Svetao i nekako prijatan prostor, ne hladan kako je očekivala.