Izdajica

Prva Glava: Dvoglava zmija >Trinaesto Poglavlje<

Gospođa Rubrikon je bila prosečna starica koju su unuci zaboravili, a svojoj deci je samo pravila probleme sa svojim stalnim bolestima i svakodnevnim kukanjem o komšinici Mištici sa dvanaestog sprata koja joj je krala novine i pravila se luda kada god bi joj se Gospođa Rubrikon javila na pijaci.

To je bilo još jednu dosadno, monotono veče kao i svako. Gospođa Rubrikon je plela poklone za unuke na severu u svojoj velikoj fotelji cvetnog dezena za malim stočićem belog stolnjaka izvezenog u cvetove lotusa, preko kog je sedeo upaljeni crno beli televizor na kome su na vestima pričali o otmici deteta Većnika Pipjerova, a na polici sa trlevizorom sedela je crno bela slika pokojnog Gospodina Rubrikona.

Nezgrapno se štrecnula čuvši tup udarac na svojoj maloj terasi punoj saksija cveća i mnogih drugih biljaka. Prvo je pomislila da su to oni prokleni galebovi koji se svakodnevno zaleću u prozore ili seru po terasama. Ali kada su dvoje tinejdžera, zadihanih i usplahirenih ušli u njen stan sa terase ona iznenađeno ustade.

"Izvinite! Odmah odlazimo, ne obazirite se" viknulo je jedan od blizanaca. Gospođa Rubrikon se držala za srce posmatrajući ih začuđeno. Munjevitom brzinom su se izvukli iz stana, pa je Gospođa Rubrikon ostala da gleda za njima. Kada se uverila da su zatvorili vrata za sobom vratila se u svoju fotelju u nameri da nastvai da plete. Mada se i sledeći put jednako iznenadila kada je duguljasti momak uskočio u njen stan identično kao i oni blizanci. I ako ovog puta nije bila dovoljno začuđena da ustane ipak se ponovo preplašila.

"Izvinite na uznemiravanju, da li mi možete reći gde je otišlo dvoje tjnejdžera?" promumlao je momak savijajući glavu u znak izvinjenja, a možda i da njom ne bi udario o niski plafon. Gospođa Rubrikon naboranim prstom pokaže ka svojim vratima malčice podrhtavajući, "Divno pletivo", nadodao je dugim nogama pokušavajući da prođe između televizora i malog stočiće sa vezenim stolnjakom, a da ništa ne zakači.

"Eh, posle Mištica ima probleme zbog artritisa", zajedljivo je rekla nakon što je duguljasti momak izašao iz njenog stana, a ona se uhvatila za daljinski ne bi li promenila kanal.

Amon je mogao da uoči Sem i Sam koji su se penjali uz stepenice ka krovu. Uhvatio se za hladnu metalnu ogradu obema rukama te između njih postavio savijene noge. Odgurnuo se o ogradu nogama, a dugačkim rukama, poput majmuna uhvatio sledeću sprat više i tako nastavio dok nije stigao stepenište ispod njih.

Nije mu padalo na pamet da se ponovo bori sa njima u malom prostoru, a činilo se da to nije ni njihov plan.

Kada se uspeo na krov, Amonu se sve više i više činilo da ne voli decu. Osećao se nadrndano prisećajući se bukvice koju mu je Solf jučer održala.

"Kako to misliš isčašio si udove!? Rekla sam ti da ne smeš da dozvoliš da budeš povređen! I ne samo što si dopustio njima da te povrede dopustio si i meni da te upucem! Pa idi dođavola, lipcaćeš pre nego što ulovimo ikoga od njih! "

"Ali ja sam već mrtav", primetio je, ali sve mu se više činilo da nije trebao to da kaže, već samo da se lepo izvini.

"Dođavola i sa smrću i sa životom i sa tobom! Oprostila sam ti ovaj ispad baš zato što sam te ja upucala, ali ako se ponovo povrediš kunem se da ću te saseckati i tobom nakraniti galebove pa da te iseru svuda po ovom usranom gradu!" mada nekako mu je prijala spoznaja da se toliko potresla jer je mogao da umre, ali istovremeno se osećao i loše jer ju je naterao da se tako oseća.

Posmatrao je betonski krov obasjan srebrnkastim polu mesecom. Amon se nije iznenadio kada su počeli da ga zasipaju kombinovanim napadima čim je prošao kroz vrata. Ali veliko iznenađenje mu je donelo metak koji je ustrelio gvozdena vrata od krova pokraj njih. Blizanci se istog trena povukoše i sakriše među senkama visokih, bujnih biljaka koje su neki stanari zgrade uzgajali na krovu.

I Amon se povuke u mrak iza vrata, po putanji metka je odredio odakle je ispaljen, ali nije mogao odrediti sa koje tačno zgrade. Odakle snajperista? Pitao se uz vrata. Da li je bio na njegovoj ili strani blizanaca? Ali ako je bio na njihovoj strani zašto bi se sakrili od njega? I ako je bio na njegovoj strani da li ga je Solf unajmila? Ako jeste zašto mu nije rekla.

Ali u sledećem trenutku um mu je zaokupila druga misao, blizance je izgubio iz vida. U trenutku ih je čuo na suprotnoj strani krova, u snajperistinom mrtvom uglu jer ga je zaklanjao beton u kome su bila smeštena vrata iza kojih se krio. Kada su dospeli tamo? Brzo je i on prešao u taj mrtav ugao da bi video moma kako se savijala preko ivice pružajući ruku ka podnožju.

"Sam!!!" vrištao je, te bez ikakvog oklevanja ili premišljanja skoči za palim blizancem. Amon pojuri ka ogradi naginjući se preko ivice da bi video jednog blizanca kako na konopcu visi nogama se oslanjajući o zgradu sa mini samostrelom pod podlakticom uprtom u Amona. Opalio je bez ikakvog oklevanja, a Amon onda shvati koliko je apsurdno bilo pomisliti da bi akrobata pao sa zgrade kada se devojka stvorila iza njega stremeći ka njegovom vratu.

Amon zgrabi strelu u letu koja je bila namenjena za njega te joj je snažno zabi u rame ruke koja je držala nož. Ona jauknu, a potom Amon iskoristi drugu strelu, koju je pokupio sa krova ribarnice te je zabi u isto mesto gde ju je Solf ustrelila.

"Verovatno imaju Anthony-jeve lekove. U tom slučaju će možda biti i u još boljem stanju nego kada si se prošlog puta borio sa njima. Ali mesta koja su zacelila će postajati sve osetljivija vremenom. Ne suzdržavaj se da ih tamo napadneš", sećao se.

Sam nije ispustila nikakav zvuk, ali to lice i to savijeno, koščati držanje kao da će se slomiti je izgledalo toliko bolno da se Amon i pokajao na trenutak. Iza sebe je video drugog blizanca kako se penje uz ogradu te ga je buba znatiželje ugrizla u pravom trenutku. Amon baci Sam preko ivice. Baš onako kako su se oni pretvarali da je pala.

A i reakcija je bila potpuno ista. Brat se ponovo bacio da spasi sestru. Bez oklevanja, bez premišljanja.

Zgrabio ju je u vazduhu, a konopac ga bolno trže kada je dosegao svoju punu dužinu te se zaklatio jedan put ih tresnuvši uz zid od cigala.

Amon je ispod toga posmatrao mračno, peščano tlo udaljeno od mora samo tridesetak stopa. Topli vetar mu je milovao lice zabacujući bronzane lokne njegove kose. Posmatrao je brata kako grli sestru u naručju nemoćan da se uspenje ili se spasi ako je ne pusti. Ako ne pusti nekog ko kao da je bio njegov deo tela, krv i meso. Nekog sa kim je delio majčinu utrobu. Nije puštao. Grlio ju je bez reči. Bez jauka ili očajničkog pokušaja da se pozove na Amonovu humanost.

A ko zna. Možda bi se Amon i smilovao. Možda bi razumeo njihova osećanja ili bi ga barem pogodila ukoliko bi ga ovi u patnji i strahu izneli pred njega. Možda bi njegovo meko srce to i zabolelo dovoljno da ih podigne, ali oni su ćutali. I bio im je zahvalan na tome, jer se nije morao premišljati da li da odveže konopac koji ih je držao.

I tako blizanci padoše u mrak.